Ljudska fascinacija dugim životom navela je mnoge naučnike da godinama proučavaju stogodišnjake i pokušavaju da otkriju šta stoji iza njihove dugovečnosti.
Novo istraživanje otkriva zašto neki ljudi dožive stotu, a drugi ne, i pokazuje kolike su vam šanse da živite više od 100 godina. Budući da tek mali deo populacije doživi tu dob, naučnike već dugo zanima da li dugovečni ljudi imaju nešto zajedničko i šta svako od nas može da uradi da poveća svoje izglede, piše Unilad.com.
Genetika i navike ključni su za dug život
Ljudska fascinacija dugim životom navela je mnoge naučnike da godinama proučavaju stogodišnjake i pokušavaju da otkriju šta stoji iza njihove dugovečnosti. Ipak, kada je reč o ishrani i načinu života, odgovori se često razlikuju od osobe do osobe, prenosi Index.hr.
Novo istraživanje sada ukazuje na to da su ključni faktori životne navike i, još više, genetika.
Analiza krvi otkrila razlike u starenju
Tim naučnika predvođen Karl-Hajnc Krauzeom, profesorom emeritusom na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Ženevi (UNIGE), analizirao je uzorke krvi tri grupe – stogodišnjaka, osamdesetogodišnjaka i ljudi od 30 do 60 godina.
Proučavajući 724 proteina, zaključili su da ljudi stariji od 100 godina stare drugačije od ostatka populacije. Otkrili su i da imaju 37 proteina čiji su nivoi slični onima kod znatno mlađih ljudi, što bi moglo biti važno za njihovu dugovečnost.
Manje oksidativnog stresa
Prema studiji, pet od tih proteina povezano je sa oksidativnim stresom. Klinika Klivlend opisuje oksidativni stres kao „neravnotežu slobodnih radikala i antioksidanasa u telu koja dovodi do oštećenja ćelija“.
Smatra se da oksidativni stres učestvuje u razvoju mnogih bolesti, poput raka, Alchajmerove bolesti i srčanih bolesti, a mogu ga podstaći toksini iz cigaretnog dima i razni faktori iz okoline. Pojednostavljeno, problem nastaje kada organizam nema dovoljno antioksidanasa da se bori protiv viška slobodnih radikala.
Istraživanje je pokazalo i nešto na prvi pogled neobično – stogodišnjaci su imali niže nivoe antioksidativnih proteina. Za razliku od prosečne starije populacije, to kod njih nije imalo negativan efekat. „Odgovor je sasvim jasan: stogodišnjaci imaju znatno niže nivoe antioksidativnih proteina u poređenju sa prosečnom gerijatrijskom populacijom“, objasnio je Krauze.
„Na prvi pogled to zvuči nelogično, ali zapravo pokazuje da im je, pošto je oksidativni stres toliko niži, potrebno manje antioksidativnih proteina da bi ga držali pod kontrolom“, dodao je.
Uloga metabolizma i očuvanja tkiva
Studija je takođe pokazala da su nivoi proteina koji pomažu očuvanje čvrstoće tkiva kod stogodišnjaka bili jednaki onima kod mlađih učesnika. Osim toga, imali su manje proteina povezanih sa metabolizmom masti, čija se aktivnost inače povećava sa godinama, kao i manje proteina koji razgrađuje peptid GLP-1, DPP-4.
Iz svega proizlazi da su za dug život verovatno važni izbegavanje toksina, dovoljan unos antioksidanasa i, pre svega, genetske predispozicije koje telu omogućavaju da se efikasnije nosi sa starenjem.
Izvor: n1info.rs