Otvoreno priznanje Milice Todorović da redovno odlazi kod psihoterapeuta mnogo je više od još jedne priče iz sveta poznatih. U društvu u kojem se odlazak psihologu, psihoterapeutu ili psihijatru još neretko krije od porodice, prijatelja i kolega, ovakve javne ispovesti mogu doprineti rušenju predrasuda. Potražiti stručnu pomoć nije sramota niti znak slabosti – razgovor o mentalnom zdravlju trebalo bi da bude jednako prirodan kao razgovor o fizičkom zdravlju.
Pevačica Milica Todorović otvorila je jednu temu koja daleko prevazilazi estradu, popularnost i njen privatni život. Govoreći o majčinstvu, emocijama i periodu nakon rođenja sina, ispričala je da redovno razgovara sa psihoterapeutom.
„Znaš, kad odeš kod psihoterapeuta, ne znam da li si ikad išla, ja idem redovno, odmah počnem da plačem.“ – rekla je Milica Todorović u emisiji „Stars TV Show“.
Upravo je jednostavnost te rečenice možda njen najvažniji deo. Nema skrivanja činjenice da traži stručnu podršku, niti pokušaja da emocije predstavi kao nešto čega bi trebalo da se stidi.
KADA JAVNA LIČNOST KAŽE „IDEM NA TERAPIJU“, TO MOŽE DA PROMENI NAČIN NA KOJI RAZGOVARAMO
Ne treba od jedne izjave praviti medicinsku dijagnozu, niti znamo zbog čega Milica Todorović odlazi na psihoterapiju. To je njena privatna stvar.
Ali možemo govoriti o društvenom značaju činjenice da jedna veoma poznata žena javno i bez ustezanja kaže da koristi stručnu podršku.
Jer koliko ljudi i dalje izgovara: „Šta će ti psiholog?“, „Proći će“, „Saberi se“, „Nemoj da pričaš drugima“?
Mentalno zdravlje ne bi trebalo da bude oblast u kojoj čovek mora prvo da pobedi stid da bi tek onda mogao da počne da rešava problem.
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da stigma i diskriminacija postoje u svim zemljama i da upravo stigma može dovesti do toga da ljudi ređe traže pomoć kada im je potrebna, ali i da teže ostaju u tretmanu.
Zbog toga javno i odgovorno govorenje o odlasku kod stručnjaka ima širi značaj: šalje poruku da razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili psihijatrom nije nešto što čoveka definiše ili diskvalifikuje, već jedan od mogućih načina da brine o sebi.
SUZE NA TERAPIJI NISU PORAZ
Posebno je upečatljiv deo Miličine izjave u kojem kaže da na razgovoru odmah počinje da plače.
Plakanje samo po sebi nije dijagnoza, baš kao što ni odlazak na psihoterapiju ne znači automatski da osoba ima određeni mentalni poremećaj.
Terapijski razgovor može otvoriti teme, uspomene i osećanja koja je teško izgovoriti u svakodnevnom životu. Psihološke intervencije, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, mogu biti veoma efikasne kod brojnih problema mentalnog zdravlja, posebno depresije i anksioznosti.
Zato su rečenice poput „idem kod terapeuta“ važne. One mogu pomoći da stručna pomoć prestane da bude poslednja stanica do koje se dolazi tek kada čovek više ne može sam.
MAJČINSTVO DONOSI LJUBAV, ALI I POTPUNO NOVU VRSTU BRIGE
Milica je 3. februara 2026. postala majka sina Bogdana, a u razgovoru je priznala koliko ju je majčinstvo promenilo i koliko joj teško pada razdvajanje od deteta.
„Kad god odem od kuće samo gledam na sat. Dete je normalno da se razboli, ne možeš da ga držiš pod staklenim zvonom.“
Pre toga je priznala da joj je bilo teško da javno govori o onome kroz šta je prolazila:
„Ovo je prva emisija od kad sam se porodila da pričam ovoliko o bebi. Bilo mi je teško, niko me nije pitao šta je prava istina.“
Važno je, međutim, ne zaključivati iz ovih reči da pevačica ima postporođajnu depresiju, anksiozni poremećaj ili bilo koju drugu dijagnozu. Ona takvu dijagnozu u citiranoj izjavi nije saopštila.
Tema mentalnog zdravlja posle porođaja ipak zaslužuje ozbiljnu pažnju. Svetska zdravstvena organizacija navodi da su problemi mentalnog zdravlja tokom trudnoće i nakon porođaja realan zdravstveni izazov i naglašava značaj dostupne, kvalitetne i nestigmatizujuće stručne podrške.
Drugim rečima, briga o majci ne završava se porođajem.
NAJOPASNIJA REČENICA PONEKAD JE: „ĆUTI, ŠTA ĆE LJUDI REĆI“
Na Balkanu i među ljudima poreklom iz našeg regiona i dalje se može naići na ideju da se emocionalni problemi rešavaju isključivo „u svoja četiri zida“.
Takav pristup može imati cenu.
Kada je čoveku teško, nije najvažnije da li će okolina njegov problem smatrati „dovoljno ozbiljnim“. Važno je da osoba prepozna da joj je potrebna pomoć i da ima mogućnost da je dobije.
Psiholog, psihoterapeut i psihijatar pritom nisu sinonimi i njihove uloge se razlikuju. Kome se treba obratiti zavisi od problema, njegovog intenziteta i potreba osobe. Nekada je dovoljan razgovor i savetovanje, nekada je potrebna psihoterapija, a u određenim situacijama procena i lečenje lekara specijaliste psihijatrije.
Najvažnije je da se stručna pomoć ne doživljava kao poraz.
PROBLEM NIJE SAMO LIČNI – TREĆINA LJUDI U EVROPI KOJIMA JE POTREBNO LEČENJE NE DOBIJE GA
Razmere problema najbolje pokazuju podaci Svetske zdravstvene organizacije.
Prema podacima WHO za 2026. godinu, približno 140 miliona ljudi – svaki šesti stanovnik evropskog regiona – živi sa nekim stanjem povezanim sa mentalnim zdravljem.
Još alarmantniji je podatak da čak jedna od tri osobe sa problemom mentalnog zdravlja ne dobija tretman koji joj je potreban.
WHO među preprekama izričito navodi stigmu i diskriminaciju.
To znači da podizanje svesti nije samo pitanje lepšeg i tolerantnijeg jezika. Ono može biti prvi korak ka tome da se neko usudi da kaže: „Nije mi dobro. Treba mi pomoć.“
POZNATI NE TREBA DA BUDU TERAPEUTI – ALI MOGU DA POMOGNU DA TERAPIJA PRESTANE DA BUDE TABU
Od javnih ličnosti ne treba praviti stručnjake za mentalno zdravlje. Njihova iskustva ne mogu zameniti savet psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra.
Ali njihove reči imaju domet.
Kada neko koga poznaju milioni ljudi bez stida kaže da odlazi na psihoterapiju, osoba koja sedi sama u Beču, Berlinu, Cirihu, Beogradu, Sarajevu ili nekom malom mestu možda prvi put može pomisliti da ni njen odlazak po pomoć nije nešto što treba skrivati.
Svetska zdravstvena organizacija upravo medijima pripisuje važnu ulogu u borbi protiv stigme: odgovorno izveštavanje, razbijanje mitova i predstavljanje stvarnih iskustava mogu podstaći ljude da potraže pomoć.
Zato priča Milice Todorović ne mora da ostane samo vest iz rubrike zabave.
Može da bude povod za razgovor.
PORUKA JE JEDNOSTAVNA: BRIGA O PSIHI JE BRIGA O ZDRAVLJU
Ne moramo čekati trenutak kada više ne možemo da funkcionišemo da bismo razgovarali sa stručnjakom.
Ne moramo skrivati suze.
I ne moramo osobu koja odlazi na terapiju pitati: „Šta nije u redu s tobom?“
Mnogo korisnije pitanje je: „Kako si?“
Ako javna ispovest Milice Todorović makar jednoj osobi pomogne da prestane da doživljava stručnu pomoć kao sramotu, onda je njen značaj veći od estradne vesti.
Mentalno zdravlje je zdravlje. Traženje pomoći nije slabost, a terapija nije etiketa. To je mogućnost da čovek uz stručnu podršku bolje razume sebe, svoje emocije i probleme sa kojima se suočava.
A društvo u kojem se o tome govori bez podsmeha, osude i skrivanja zdravije je društvo za sve nas.
WHO/EUROPE UPOZORAVA: STIGMA I DALJE ODVRAĆA LJUDE OD TRAŽENJA POMOĆI
Koliko je važno razbijati predrasude prema psihoterapiji pokazuju i podaci Svetske zdravstvene organizacije za Evropu. Prema WHO/Europe, oko 140 miliona ljudi, odnosno približno svaki šesti stanovnik evropskog regiona, živi sa nekim problemom ili stanjem povezanim sa mentalnim zdravljem, dok značajan broj ljudi kojima je potrebna stručna podrška i dalje ne dobija odgovarajuću pomoć. Među ozbiljnim preprekama nalaze se upravo stigma, diskriminacija i strah od osude, zbog kojih ljudi mogu odlagati ili izbegavati traženje pomoći. WHO istovremeno naglašava značaj dostupne i kvalitetne zaštite mentalnog zdravlja, uključujući psihološke intervencije koje mogu biti veoma efikasne kod problema poput depresije i anksioznosti. Upravo zato javno priznanje da neko razgovara sa psihoterapeutom ne bi trebalo posmatrati kao senzaciju ili razlog za sramotu, već kao priliku da se podsetimo da je briga o mentalnom zdravlju sastavni deo brige o ukupnom zdravlju čoveka. –
Izvor: WHO/Europe – Mental Health; World Health Organization – Psychological Interventions.
Svet Dijaspore / S.N.G.
Foto: Instagram/milicatodorovic