Na severnu hemisferu, zima zvanično stiže 21. decembra u 22 časa i 36 minuta. Istovremeno, na južnoj Zemljinoj hemisferi počinje leto.

Za one koji žive severno od ekvatora, zimski solsticij, ili kratkodnevica, obeležava 24-časovni period sa najmanje sati dnevnog svetla u godini, zbog čega je popularan kao najduža noć ili najkraći – i često najmračniji – dan.

To je i trenutak kad počinje astronomska zima – za razliku od meteorološke zime – i od antičkih vremena u mnogim kulturama širom sveta taj datum bio je okružen ritualima, festivalima i legendama.

Obdanica tog dana traje najkraće, kao i dan.

Zima će ove sezone trajati skoro 89 dana, tačnije do 20. marta 2023. godine.

Ovaj dan i izaziva brojne naučne rasprave.

Šta je, dakle, zimski solsticij? Da li uvek pada na isti dan? I za one koji vole dobar provod, ko ga tradicionalno slavi i zašto?

Kad je zimska kratkodnevica?

Za stanovnike severne hemisfere, do zimske kratkodnevice dolazi kada je Severni pol okrenut od Sunca, zbog čega na severnoj hemisferi nastupa zima.

Na severu, to je trenutak u kom je Sunce najniže na nebu, bliže horizontu nego tokom bilo kog drugog perioda u godini – i otud daje najmanje sati sunčevog svetla u jednom danu.

Dakle, ukoliko je suština u okretanju Zemlje oko Sunca, pomislili biste da se to dešava svake godine tačno kao sat, zar ne?

E, pa – ne baš.

Dešava se svake godine, ali tačan datum zimske kratkodnevice varira u odnosu na način na koji merimo vreme na Zemlji.

Postoji izvesna neusaglašenost oko brzine kruženja Zemlje oko Sunca – ono je oko četvrt dana duže od 365 dana koliko mi obično brojimo, ali zimska kratkodnevica uglavnom pada na 21. ili 22. decembar.

I, naravno, sve je to ionako relativno – na južnoj polulopti važiće sve suprotno: sunce će se popeti do najviše tačke i obeležiti početak astronomskog leta na toj polovini planete.

Koliko je kratak najkraći dan?

Ponovo, zavisi od toga gde se tačno nalazite.

Kad biste merili prema Griničkoj opservatoriji iz Londona, videli biste da najkraći dan traje 7 sati, 49 minuta i 43 sekunde – što je više nego upola manje od dnevnog svetla koje dobijamo tokom letnje dugodnevnice!

A dan postaje još kraći kako se približavate Severnom polu: na Islandu dan između izlaska i zalaska sunca traje svega 2 sata i 14 minuta.

Ali za one koji žive blizu Ekvatora, razlika će biti skoro neprimetna.

Iako je ovo tačka sa najmanje dnevnog svetla (na severnoj polulopti), to nije najraniji izlazak sunca, niti najkasniji zalazak.

Jutra nastavljaju da se zamračuju više od nedelju dana posle toga, dok je najraniji zalazak bio pre već nedelju dana.

Šta „solsticij“ znači i šta je on?

Izraz „solsticij“ potiče od latinskog solstitium, što znači „mirovanje sunca“ (sol znači „sunce“ a sistere „zaustaviti se ili postati stacionarno“).

To je zato što u jednom trenutku sunce deluje kao da „miruje“ na horizontu, na mestu na kojem se čini da izlazi i zalazi.

Pomislite samo kako je Zemlja iskošena na osi: luk kroz koji Sunce tokom dana prolazi tokom godine će se spuštati i dizati dok je Zemljin pol okrenut ka Suncu ili od njega.

Zimski solsticij dešava se na minimalnoj tački za severnu hemisferu, kad je Sunce najniže na nebu.

U tom trenutku, Zemljin Severni pol okrenut je od Sunca (zbog čega je toliko hladnije na severnoj hemisferi, otud zima).

Ali za ljude koji žive na južnoj polulopti, Južni pol je okrenut ka Suncu, zbog čega je toplije – što svi znamo kao leto.

Kako se slavi zimski solsticij?

Zimski solsticij slavi se od davnina u mnogim kulturama širom sveta.

Tradicionalno, bilo je to vreme kad se kolje stoka, da bi se uštedelo na njenom hranjenju tokom zime i da bi se opskrbila zajednica tokom teških meseci, a vino i pivo fermentisali.

Festival Dongži (Azija)

Za narode Istočne Azije, pogotovo za Kineze, Korejce i Japance, festival Dongži jedno od najvažnijih vremena u godini.

Dongži znači „ekstremna zima“ i vreme je kad se slavi povratak dužih dana i, na kraju, povećanje pozitivne energije.

Poreklo festivala korene vuče od jina i janga – filozofije ravnoteže i harmonije u kosmosu.

To je vreme za radovanje i okupljanje, kad porodice spremaju posebna jela.

U Južnoj Kini često se kuva i jede tangjuan: loptice (ponekad jarko obojenog) pirinča skuvanog u slatkom sirupu ili izdašnoj čorbi.

La Danza de los Voladores (Mezoamerika)

Danza de los Voladores, iliti Ples letača, drevna je ceremonija koja se izvodi u Mezoamerici – istorijskoj i kulturološkoj oblasti koja se prostirala od južnih granica Severne Amerike do severnih regija Kostarike.

Smatra se da potiče od naroda Nahua, Huasteka i Otomija iz centralnog Meksika, a izvodi se i dan-danas.

Ritual poznat i kao leteća šipka, iliti Palo Volador, ima duboko duhovno značenje i tokom njega se pet voladora iliti „ljudi-ptica“ penje uz šipku visoku 30 metara.

Četvorica od njih bacaju se u bezdan, vezani konopcima, i izgledaju kao da plešu kroz vazduh dok se spuštaju na zemlju, a peti član ostaje na vrhu šipke, udara u mali bubanj i svira flautu.

Mit kaže da je ovo bio najbolji način da se zadovolje bogovi, okonča teška suša, donese plodnost žetvi i obezbedi obilje njihove osnovne namirnice: kukuruza.

Jalda (Iran)

Šan-e-Jalda (što znači „Noć Jalde“) iliti Šab-e-Čeleh („noć četrdesetice“) iranski je festival za „najdužu i najmračniju noć u godini“.

Ovo je vreme kada se okupljaju prijatelji i porodica i slave uz obilje hrane i pića, i do sitnih sati recituju poeziju.

Omiljena hrana su voće i orašasti plodovi, dok počasno mesto za stolom zauzimaju nar i lubenica zbog crvene boje: simbola zore i sjaja života.

Čatarmas (Pakistan)

Narod Kalaš paganska je manjina koja živi u dolinama planine Hindu Kuš u Pakistanu, blizu granice s Avganistanom.

Svakog decembra oni održavaju festival Čatarmas – poznat i kao Čaomos – kako bi obeležili zimski solsticij.

To je vreme za razmišljanje o regeneraciji, plodnosti i sjedinjavanju – uz lomače, trpeze od suvog voća i mnogo plesa.

U ovom kulturološkom ritualu odrastanja učestvuju i mladići i devojke.

Sašurnalija (Stari Rim)

U Starom Rimu, festival Saturnalije počinjao je 17. decembra i trajao sedam dana.

Kao što samo ime kaže, trebalo je da oda počast Saturnu, ocu bogova koji je podario ime i šestoj planeti našeg sunčevog sistema.

Ljudi bi polagali žrtve u hramovima, uživali u javnom banketu i davali poklone jedni drugima.

Atmosfera je bila veoma opuštena, više poput nekakvog karnevala, a tradicionalne rimske norme su se na neko vreme zaboravljale: škole i druge institucije nisu radile, zakon i red su shvatani slobodnije, dozvoljavano je kockanje.

Čak su i robovi dobijali slobodno vreme da slave.

Božić

On možda predstavlja vrhunac hrišćanskog slavlja, ali Božić je neverovatan amalgam svih vrsta paganskih i rimskih svetkovina – a Saturnalija je jedna od njegovih najranijih preteča.

Prema starom julijanskim kalendaru – kalendaru korišćenom u rimska vremena – zimski solsticij zapravo je padao na 25. decembar.

Ali datumi su se pomerili kad je krajem 1500-tih uveden novi, gregorijanski kalendar – bilo je teško savršeno uklopiti oba almanaha i došlo je do nekoliko dana neusklađenosti, što je dovelo do toga da se solsticij pomeri unapred, na 21. decembar.

Ipak, Božić – koji je vekovima upijao tradicije i svetkovine onih sa kojima se susretao – odlučio je da se drži originalnog datuma i nastavio da slavi Isusovo rođenje 25. decembra.

Jule (Predhrišćanska severna Evropa)

Gozba Julea bio je paganski festival koji se slavio na teritorij današnje Skandinavije u vreme decembarskog solsticija.

U ova pred-hrišćanska vremena, palile bi se vatre koje su simbolisale vrelinu i svetlo povratničkog sunca uprkos mraku napolju.

Badnjak je donošen i spaljivan na ognjištu u čast nordijskog boga Tora, u nadi da će oterati zle duhove i doneti sreću u narednoj godini.

Postoji obilje današnjih božićnih tradicija – kao što je badnjak, sunčev vepar, božićne pesmice – koji potiču od paganskog Julea.

Druidi i drugi paganski rituali (Britanska ostrva i Zapadna Evropa)

Za pagane i druide, ovo je bio najvažniji događaj u godini – još značajniji od letnjeg solsticija – zato što je obeležavao povratak Sunca.

Za ljude čiji je opstanak zavisio od zemljoradnje i odgajanja domaćih životinja, mogućnost dužih i toplijih dana bio je od velikog značaja.

Danas, gomile druida i drugih poklonika i dalje se masovno okupljaju na praistorijskom spomeniku Stounhendžu u Velikoj Britaniji (izgrađenom negde između 3000. i 2000. godine p.n.e.) kako bi proslavili prvi izlazak sunca posle zimskog solsticija.

Ali magija se dešava u vreme zalaska: budući da je kamenje postavljeno savršeno u skladu sa putanjom sunca, možete videti poslednje zračke zimskog solsticija kako nestaju iza horizonta kroz sam centar kamenog kruga.

U drugim paganskim društvima, hrastovo drvo obožava se kao sveto, a plod imele koji je rastao na njemu bio je simbol života u mračne zimske mesece – druidski sveštenici bi ga sakupljali i blagosiljali.

Izvor: BBC na srpskom