Publika pamti Taška Načića po nezaboravnim ulogama u filmovima i serijama „Davitelj protiv davitelja“, „Ko to tamo peva“, „Žikina dinastija“, „Ćao, inspektore“, „Nije lako s muškarcima“, „Sabirni centar“ i „Tesna koža“, kao i po pozorišnom klasiku „Radovan Treći“. Ipak, iza upečatljive pojave koja ga je izdvajala među kolegama krila se i prepreka o kojoj je glumac otvoreno govorio – bio je svestan da mu fizički izgled zatvara vrata određenim ulogama.
Taško Načić bio je jedan od onih glumaca koje je bilo dovoljno videti nekoliko sekundi na ekranu da bi ih publika zauvek zapamtila. Visok 192 centimetra, krupne građe i izrazito markantnog lica, nije odgovarao tada uvreženoj predstavi o filmskom zavodniku ili klasičnom glavnom junaku.
Svoj izgled, međutim, nije doživljavao kao razlog za odustajanje. Naprotiv, uloge koje su mu poveravane nastojao je da izgradi tako da iza fizičke pojave ostane lik koji će publika pamtiti.
„Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet“
Načić je bio svestan načina na koji ga reditelji vide i ograničenja koja je njegova fizička pojava mogla da donese u profesiji.
„Svestan sam da, zbog svoje spoljašnjosti, ne mogu da igram ljubavnike niti heroje. Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet“, rekao je jednom prilikom.
Upravo ono što ga je, na prvi pogled, udaljavalo od određenih uloga vremenom je postalo njegov zaštitni znak. Umesto romantičnih junaka i klasičnih heroja, Načić je gradio galeriju neobičnih, komičnih, ekscentričnih, a ponekad i mračnih likova.
Jedan od najpoznatijih svakako je Pera Mitić iz filma „Davitelj protiv davitelja“, uloga koja je postala gotovo nerazdvojna od njegovog imena.
Ali Načić nije želeo da glumac bude sveden samo na ono što publika vidi na prvi pogled.
„Važnije je šta čovek iznutra može da uradi“
Kada su ga novinari pitali kako doživljava to što reditelji u njegovim ulogama često potenciraju fizički izgled, odgovorio je da spoljašnjost može da bude samo početna tačka, ali ne i suština glumačkog posla.
„Smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu. Važnije je šta čovek iznutra može uraditi. Dobro, ne kažem da izgled ne može pomoći“, govorio je Načić.
Kao primer navodio je glumicu Alu Tarasovu, koju je još kao student Akademije gledao u ulozi Ane Karenjine.
„Dobro se sećam kad sam, kao student Akademije, gledao Hudožestveni teatar. Davali su fragmente, i Tarasova je glumila Anu Karenjinu. Tarasovoj je tada bilo oko šezdeset i nešto godina, bila je golema, debela. No, posle jedne minute predstave, to vam nije smetalo i pred sobom ste zaista imali Anu Karenjinu.“
Za Načića je upravo u tome bila suština glume – da talenat i ono što umetnik nosi u sebi nadvladaju prvi utisak koji stvara njegov fizički izgled.
Od Kruševca do Ateljea 212
Taško Načić rođen je 7. aprila 1934. godine u Kruševcu. Ljubav prema pozorištu pokazivao je još u mladosti, a glumu je studirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
Profesionalni put vodio ga je preko Dečjeg pozorišta „Boško Buha“ do Ateljea 212, scene za koju će ostati posebno vezan.
Na pozorišnim daskama ostvario je brojne zapažene uloge, između ostalog u predstavama „Kralj Ibi“, „Čudo u Šarganu“ i kultnom „Radovanu Trećem“.
Široka publika, međutim, upoznala ga je kroz film i televiziju. Tokom karijere pojavljivao se u brojnim ostvarenjima koja su kasnije postala deo istorije jugoslovenske kinematografije i televizije.
Posebno mesto među njima zauzima „Davitelj protiv davitelja“, u kojem je ulogom Pere Mitića pokazao koliko upečatljiv fizički izgled, kada se spoji sa glumačkim talentom, može da postane moćno sredstvo za stvaranje nezaboravnog filmskog lika.
Privatni život čuvao je daleko od javnosti
Za razliku od njegovih filmskih i pozorišnih junaka, o privatnom životu Taška Načića u javnosti se znalo znatno manje.
Njegova supruga Milena Načić takođe je bila glumica i članica Malog pozorišta „Duško Radović“. O porodičnom životu Načić nije mnogo govorio, pa je taj deo njegove biografije ostao u senci njegove bogate glumačke karijere.
Bio je deo poznatog beogradskog glumačkog kruga okupljenog oko Ateljea 212. U „Srpskoj kafani“, u neposrednoj blizini pozorišta, družio se sa kolegama i prijateljima iz sveta glume, među kojima su bili Zoran Radmilović, Seka Sablić i Svetlana Ceca Bojković.
Uprkos prepoznatljivosti koju je stekao, iza neobičnih likova koje je donosio na scenu i ekran ostajao je glumac koji je verovao da publiku ne treba osvojiti izgledom, već onim što umetnik uspe da stvori iznutra.
Otišao prerano, a uloge su ostale
Taško Načić preminuo je 26. marta 1993. godine u Beogradu, neposredno pre 59. rođendana.
U njegovom rodnom Kruševcu uspomena na glumca čuva se i bistom postavljenom na Trgu glumaca, dok njegove uloge nastavljaju da žive kroz filmove, serije i pozorišna sećanja.
Načić možda nikada nije odigrao Hamleta, niti je postao filmski ljubavnik ili heroj kakve je tadašnja kinematografija podrazumevala. Ali ono što je nekada smatrao profesionalnim ograničenjem uspeo je da pretvori u svoju najveću prepoznatljivost.
Njegova pojava mogla je da odredi kakve će mu uloge ponuditi, ali je način na koji ih je igrao učinio da Taška Načića bude gotovo nemoguće zameniti – ili zaboraviti.
Text: Svetlana Nenadović Glušac
Izvor: Nova.rs
Foto: Youtube/Printscreen/RTS/AI