Svake godine svi slavimo ovaj praznik, a da li se nekad uopšte zapitamo zašto se slavi Prvi maj?
Prvi dan meseca maja rezervisan je za Praznik rada, koji se uglavnom proslavlja neradom. Tradicionalni su uranci, kada se veče pre praznika ili u ranu zoru odlazi na neko od beogradskih izletišta i postavlja šator, logorska vatra, roštilj, mini frižider sa hladnim pivom i čeka sunčano jutro kako bi uz dobru hranu, muziku i odabranu ekipu uživali u ovom prazniku. A zašto uopšte slavimo Prvi maj saznajte u nastavku.
Praznik rada 1. maj – Istorijat
Prvi maj odnosno praznik rada je nastao u 19. veku u doba velike industrijalizacije i industrijske revolucije u Sjedinjenim Američkim Državama. U to vreme radni dan je trajao u proseku 12 sati, da bi nekad dostizao i neverovatnih 18 sati rada. Kako bi se zemlja što pre modernizovala, u radu i obavljanju teških fizičkih poslova su učestvovala čak i deca. Sve je to dovelo do nezamislivih uslova života i rada, pa su radnici u Čikagu 1886. godine izašli na ulice tražeći zahteve definisane u tri osmice. Osam sati rada, osam sati sna i osam sati slobodnog vremena. Na ulicama se našlo 40.000 ljudi, od kojih je 6 ubijeno, 50 ih je teško ranjeno, a njih 5 je osuđeno na kazne zatvora. Sledeće godine, 1887. najpre u američkoj državi Oregon 1. maj je uspostavljen kao praznik rada, ali proći će decenije borbe u kapitalističkom društvo za bolja prava radnika, koje čini nam se i dalje traju.
Prvi maj u Evropi
Na prvom kongresu Druge internacionale, koja je bila organizacija socijalističkih i radničkih partija, održane u Parizu 1889. godine, pozvano je na međunarodni radnički protest u znak sećanja na borce iz Čikaga. Usledili su protesti i narednih godina, a jedan od brutalnijih održan je u Klivlendu 1894. godine, kao posledica velike nezaposlenosti i borbe za egzistenciju.1904. godine u Amsterdamu na Međunarodnom socijalističkom kongresu pozvane su sve organizacije radnika da izađu na ulice i bore se za svoja prava. Iz tog vremena je i slogan „Proleteri svih zemalja ujedinite se…“.
Prvi maj na istoku
Sa pogubljenjem carske dinastije Romanovih i dolaska boljševika na vlast Prvi maj kao praznik rada uspostavljen je i u Sovjetskom savezu, a taj primer su pratile i druge komunističke države. Da bi se ogradila od tadašnje Rusije, pogotovo u vreme Hladnog rata, Amerika je Praznik rada prebacila za jesen na 1. septembar.
Prvi maj i Uranak u bivšoj Jugoslaviji
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je veliku važnost pridavala prazniku rada Prvi maj. Svako ko je živeo u to vreme sa setom u očima se seća velikih parada, opšteg narodnog optimizma, prasećeg i jagnjećeg pečenja sa ražnja i jednog mnogo bezbrižnijeg perioda. Pa da krenemo redom, od 1947. godine uglavnom su organizovane vojne parade, da bi se pokazala moć novonastale države. Kasnije od 60-ih godina prošlog veka parade se više posvećuju radničkim pokretima, pa su se ulicama na posebno napravljenim platformama za tu priliku, vozili radnici državnih preduzeća. U paradama su učestvovali i studenti, đaci osnovnih i srednjih škola, kao i kulturno – umetnička društva. Sve što je bilo ponos tadašnje Jugoslavije nalazilo se na jednom mestu.
Prvi maj se praznovao dva dana pa se obično drugog dana odlazilo u prirodu na Uranak. Za Uranak bi se raspaljivala logorska vatra, pekao roštilj, a na ražnju okretalo jagnje ili prase. Uz hladan špricer i muziku sa kasete parkiranog fiće u hladovini narod se provodio. Kao simbol radničke klase uvek je bila neizostavna i velika količina piva, zapravo bile su u pitanju čitave gajbe piva. Igrali su se fudbal, bagminton i odbojka, a u seoskim sredinama su organizovani i vašari.
Kako izgleda Međunarodni praznik rada Prvi maj danas?
Živimo u eri kapitalizma i globalizma, u kojoj su izgleda izgubljena sva pravila. Država je oslabila i prepustila krupnom kapitalu ili sitnim privatnicima da umesto njenih zakona kroje sudbinu običnog čoveka i radnika. Oseća se opšta nesigurnost, otkaz visi u vazduhu, a položaj radnika u nekim preduzećima nije odmakao daleko od robovlasničkog sistema. Možda su ljudi fizički prisutni 8 sati na poslu, ali se često ostaje prekovremeno, a mobing se trpi i posle radnog vremena kroz psihološki pritisak, pozive, mejlove i poruke u vreme kad im vreme nije. Tu je i konstantna bojazan da se ne ostane bez posla, jer su ugovori mahom na određeno vreme, dok je stalan posao nedosanjan san mnogih. A treba dobiti kredit za stan, platiti ratu za auto ili jednostavno samo platiti račune i napuniti frižider. I umesto da danas budemo zahvalni našim predcima čini se da iznova trebamo da bijemo njihove, a i naše bitke. Borba za siguran posao, za bolje uslove rada, bezbednost na radu, itd. Da li se to naziva socijaldemokratija, demokratski socijalizam ili jednostavno borba protiv neoliberalizma i kapitalizma koji nas „melje“ iz dana u dan, nije toliko bitno. Bitno je da nastavimo borbu za svoja prava kao radnici, kako bi živeli u normalnijem društvu.
Karanfil kao simbol radničkog pokreta
Ovaj cvet pogotovo u crvenoj boji postao je simbol radničkog pokreta i uglavnom je ženama poklanjan za 8. mart u državnim preduzećima. Kao znak borbe za prava radnika, kao i za prava žena često je viđan na demonstracijama tokom 20. veka za Praznik rada. Čini se da je danas pomalo postao retro, kao i ideja socijalizma, ali se polako vraća u modu.
Izvor: Beogradnocu.com