Poznata hrvatska književnica i kolumnistkinja Vedrana Rudan, koja već mesecima vodi tešku bitku s rakom, otvorila je srce u najnovijoj kolumni objavljenoj na svom blogu.
Pod naslovom „Umiranje na rate – Devojka u zagrljaju metastaza“, Rudan na sebi svojstven, direktan i emotivan način piše o suočavanju s bolešću, terapijama, porodičnim odnosima, ali i o neprijatnim istinama koje se retko izgovaraju naglas.
„Je**te, koji davež. Hemo, imuno, zračenja, bolnica, bolnica, bolnica… Pa dođeš kući. Mačke grickaju keksiće, cveće cveta oko kuće, muž u fotelji, na ekranu se neki kreteni bore za neko prvo mesto. Zove me prijateljica i plače. Čekam da se smiri. ‘Ovo ti nisam nikad rekla, nezamisliv mi je život bez tebe’. Ćutim jer nije pristojno stalno ponavljati – želim umreti, želim umreti – a ljudi oko tebe ti prodaju foru kako je sve u mojim rukama, samo treba misliti ružičasto“, piše Rudan.
U kolumni opisuje i kako se članovi njene porodice nose s bolešću, pokušavajući je ohrabriti, dok ona sama vodi unutrašnju borbu između života i smrti.
„Moj muž skače sa stolice, ‘naši’ će ipak biti prvaci… Kako će izgledati život u kući kad me ne bude? Šta će se promeniti? Mome će mužu si*ati komad, zdravi komad, peći palačinke, sve će naše zajedničke fotke ležati u konobi… Smejem se glasno. ‘Konačno’, govori muž, ‘vidiš da hemo ima smisla, bolje si, ozdravićeš’. ‘Da’, govorim, ‘osećam se bolje’ i gledam veselo u muža koji ne zna šta ga čeka.“
Rudan u tekstu ne štedi nikoga, ni sebe ni druge, govoreći o tome koliko je teško biti bolestan u društvu koje od tebe očekuje da se smeješ, boriš, i ne odustaješ – bez obzira na realnost.
„Žao mi je ljudi koji me ne puštaju da odem, a onda mi pada na pamet kako bih se ja osećala na njihovom mestu. Ubila bih boga u njima ako bi klonuli. Zadavila bih muža kad bi mi rekao, kad ja umrem na kauču će sediti, zdravi gospodin i ubacivati ti jagode u usta… ‘Je*ale te jagode’, vrisnula bih histerično, ‘bori se za život, ne planiraj moju budućnost’ “.
Njena kolumna dolazi samo nekoliko dana nakon što je objavila još jedan zapažen tekst pod naslovom „Stari smo, poniženi i gladni“, u kojem je kritički govorila o odnosu hrvatskog društva prema starijima, postavljajući pitanje: „Zašto je Hrvatska uporno Hitler prema onima koji su godinama stvarali ovu zemlju?“
Tekst: Svet Dijaspore