Da li je Jugoslavija krajem prošlog veka, pre nego što se raspala usled ratnog sukoba, mogla da postane punopravna članica Evropske unije? Da li bi na taj način bilo sprečeno krvoproliće koje je usledilo i koje je trajno obeležilo ovdašnje prostore? Da li bi stanovnici država nastalih iz SFRJ živeli bolje nego što je to slučaj danas? Ovakva i slična pitanja često možemo čuti da se postavljaju u javnosti, a brojni stručnjaci i diplomate smatraju da je nekadašnja zajednička država imala potencijal da bude među vodećima u EU. Samo da se rat i raspad države nije dogodio…
Ovu temu nedavno je na društvenoj mreži X pokrenuo Vladimir Međak, član Evropskog pokreta.
On je objavio da je SFRJ mogla da postane članica Evropske unije još devedesetih godina, pre država Istočne Evrope.
Na njegovu objavu odgovorio je Duško Lopandić, potpredsednik stranke „Srbija centar – SRCE“, rekavši da je lično on radio sa Evropskom komisijom na nacrtu prvog sporazuma SFRJ o pridruživanju EU, te da zbog raspada Jugoslavije, to nije završeno.
Sve je u dokumentima i ima i svedoka koje poznajem, @duskolopandic i koje sam poznavao, pokojni Miša Crnobrnja (poslednji Ambasador SFRJ u EEZ 1989-1991)
— Vladimir Medjak/Владимир Међак (@VMedjak) May 23, 2025
O ovoj temi Međak i Lopandić govorili su za Novu.
Lopandić govori o tome da se prvo razgovaralo o sporazumu o pridruživanju, a da je članstvo Jugoslavije u EU bilo u perspektivi. Dodaje da je on lično učestvovao u nacrtu sporazuma, u periodu pre devedesetih godina.
“Bivša Jugoslavija je imala odlične i ekonomske i političke odnose sa tadašnjom Evropskom ekonomskom zajednicom (EEZ), sve do početka raspada. U vreme kad je došlo do rušenja Berlinskog zida i nestanka Istočnog bloka počeli su razgovori o novom tipu sporazuma koji se mogu zaključiti sa tadašnjim socijalističkim zemljama. Mi smo bili stari partner Evropske zajednice, za razliku od Sovjetskog saveza i drugih zemalja koje dugo nisu ni priznale Evropsku zajednicu kao međunarodni subjekt. Mi smo tad imali sporazum o saradnji i posle toga smo počeli pripremne pregovore i razgovore o sporazumu o pridruživanju“, kaže Lopandić.
„Ja sam u tome učestvovao lično i znam da smo tamo pre devedesete razmenjivali neke nacrte. Ali u tom momentu nije bilo govora o članstvu još uvek, to je bilo u perspektivi. Počelo je sa tim prvim sporazumima posle raspada SFRJ, oni su te sporazume zaključili prvo sa Poljskom i Mađarskom, pa onda i sa Bugarskom i drugim zemljama”, ističe Lopandić.
U razgovoru o istorijskim odnosima između Jugoslavije I Evropske unije, Vladimir Međak, osvetljava malo poznate, ali značajne činjenice. Detaljno objašnjava kako su se odvijali ti odnosi, kakve su bile prepreke, i zašto je jugoslovenska evropska perspektiva ostala neostvarena.
Srbija izgubila trku za članstvo u EU
“SFR Jugoslavija je prva komunistička zemlja koja je imala trgovinske odnose sa Evropskom unijom. SFRJ je od početka imala odlične odnose sa Evropskom ekonomskom zajednicom (EEZ). Sedamdesetih godina je došlo prvo razmišljanje sa strane Evropske zajednice da bi Jugoslavija mogla da se priključi, ako ispuni uslove. Za početak, morala je da se reformiše, da bude demokratska zemlja sa tržišnom privredom i u tom trenutku to nije bilo moguće. Španija i Portugalija su iskoristile tu priliku i one su postale članice. To je bio paralelni proces sa Španijom i Portugalijom. Mi smo osamdesete godine potopisali sporazum o saradnji sa Evropskom zajednicom, što je viši nivo trgovine, a Španija i Portugalija su odlučile da podnesu prijavu za članstvo i one su 1986. godine postale članice EEZ. Krajem osamdesetih, jasno je bilo da Istočni blok propada”, kaže Međak.
Dok se Evropa polako priprema za kraj Hladnog rata, a Jugoslavija ulazi u period unutrašnjih previranja, Međak otkriva manje poznatu pozadinu evropskih integracija i uloge Jugoslavije u tom procesu. Analizira i kako su geopolitičke promene, savezničke orijentacije i status “nesvrstanih i neutralnih” oblikovali evropsku perspektivu SFRJ – perspektivu koja je bila mnogo bliža ostvarenju nego što se danas često misli.
“Već počinju razgovori u Jugoslaviji o budućnosti federacije. Počinju razgovori Evropske zajednice sa drugim državama EFTA-e, koje nisu htele da postanu članice Evropske zajednice šezdesetih, pričamo o Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Austriji, znači to su uglavnom neutralne zemlje sa izuzetkom Norveške. Godine 1989. pada Berlinski zid. Jugoslavija napušta ‘Nesvrstane’ na samitu u Beogradu, tada je to bilo i objavljeno drugim članicama. Ante Marković kao novi predsednik Saveza izvršnog veća, okreće Jugoslaviju ka EEZ. Počinju razgovori o sporazumu o pridruživanju, kao prvi korak, da bi se obezbedila bezcarinska trgovina, kao ključni element tog sporazuma. Jugoslavija je tada u svim političkim odnosima u Evropi spadala u takozvanu NN grupu država. To su nesvrstani i neutralni. Nesvrstane države Jugoslavija i Malta i neutralne Finska, Švedska, Švajcarska i Austrija. EEZ prvo razgovara sa njima o proširenju. Tih osamdesetih godina, pre pada Berlinskog zida, već počinju razgovori. To su prirodni saveznici. Znači Istočni blok i Sovjetski savez i dalje postoje. Litvanija, Letonija i Estonija su članice Sovjetskog saveza bile do 1991. godine”, iznosi Međak.
1990 oni počinju da pišu sporazum o pridruživanju EU
U momentu kada je Jugoslavija imala priliku da se ozbiljno približi Evropskoj zajednici, istorija je krenula u suprotnom pravcu. Međak objašnjava ključne korake koji su mogli da promene tok jugoslovenske evropske integracije.
“Ono što je Lopandić napisao, 1990. oni počinju da pišu sporazum o pridruživanju. Počinje da se piše sporazum o kom će se pregovarati. Savezna Skupština donosi rezoluciju o pridruživanju EEZ i EFTA-i. Pošto u tom trenutku EFTA i dalje postoji, ali sve članice razmišljaju o ulasku u EU. Na primer i Švajcarska je podnela zahtev za prijem 1992. godine. To su bili paralelni procesi. Godine 1989. odlazi ambasador SFRJ pri Evropskoj zajednici Miša Crnobrnja sa jasnim zadatkom da pripremi pridruživanje EEZ. Paralelno sa tim, u Jugoslaviji dolazi do raspada države. Godine 1989. Milošević uvodi sankcije Sloveniji i uništava jedinstveno tržište SFRJ. A to jedinstveno tržište je osnova za pregovore za sporazum o slobodnoj trgovini, bez toga nema pregovora”, objašnjava Međak.
Govoreći o propuštenim prilikama u evropskim integracijama, sagovornik Nove podseća da je Jugoslavija nekada bila deo ključnih evropskih programa, poput FAR (PHARE), te da je Beograd bio ozbiljan kandidat za sedište prestižnog Koledža Evrope. Umesto toga, danas su te uloge pripale drugim zemljama regiona.
“Jugoslavija je bila prijemnica FAR (PHARE) programa koji je inicijalno bio otvoren za Poljsku i Mađarsku, a Jugoslavija ga dobija. Čak se prigovaralo da Beograd bude centar za obuku buduće administracije na nivou EU, taj Koledž Evrope koji postoji i u Belgiji. Poljska je postala centar koledža, a trebalo je da dođe u Beograd. Treći je otvoren u Tirani prošle godine”, poručuje Međak.
Ko su bili “bečki konjušari”?
Može se napraviti paralela između vremena kada su proevropske inicijative bile predmet omalovažavanja i podsmevanja u Srbiji sa današnjim odnosom prema evropskom putu.
Međak ističe da se slične greške ponavljaju i u 2025. godini, dodajući da Srbija radi isto što je radila i devedesetih godina.
“To je bila propuštena šansa. Slovenija je tada imala moto “Evropa zdaj” sa kojima smo se mi ovde u Srbiji “sprdali”, zvali ih “bečkim konjušarima”, vodili antievropsku kampanju. Radi poređenja, danas, Crna Gora ima svoj pokret pod nazivom “Evropa sad”, sa kojom se mi, takođe, “sprdamo”. Ja se toga sećam, kako je sve što tada dolazi iz EU bilo predstavljeno kao nešto negativno. Slovenija je otišla. Jugoslavija se raspala. Mi smo ostali tu gde smo ostali. Evo sada 2025. godine mi radimo iste stvari”, zaključio je Međak.
Izvor: Nova.rs
Foto: Svet Dijaspore/Freepil.com//Foto:Yuriy Somov / Sputnik / Profimedia/JOEL ROBINE / AFP / Profimedia/GERARD JULIEN / AFP / Profimedia/INTERFOTO / History, INTERFOTO / Alamy / Profimedia/Shutterstock/EPA-EFE/STEPHANIE LECOCQ