Saša Popović, osnivač i kreativni direktor „Granda“, preminuo je 1. marta u 70. godini nakon kraće borbe sa opakom bolešću.
Jedan od najvažnijih ljudi na muzičkoj sceni, preminuo u bolnici u Parizu okruzen clanovima porodice i bliskih prijatelja. Kako pisu domaći mediji, sahrana Saše Popovića bit će održana u četvrtak u Beogradu, a komemoracija je zakazana istog dana. Detalji o mestu i vremenu sahrane biće naknadno objavljeni.
Odrastao u svešteničkoj porodici, sestra mu bila sve, a otac odigrao ključnu ulogu
Detinjstvo je proveo u svešteničkoj porodici u Novom Sadu, a svojevremeno je o tom peridu govorio sa najlepšim sećanjem.
-Imao sam lepo detinjstvo. Nekako u ovim godinama rado ga se sećam. Voleo sam fudbal, nisam voleo školu, ali sam bio odlikaš. Fudbal sam voleo iznad svega, voleo sam da ustanem rano, u 6, 7 i da sam žongliram, udaram loptu. Mogao sam glavom da udaram 5.000 puta da ne padne. Mladost i detinjstvo sam proveo u porti Nikolajevske crkve u Novom Sadu, gde je moj deda bio sveštenik. Odrastao sam u crkvenoj, parohijskoj kući. I dedina tri rođena brata bili su popovi, tako da potičem iz svešteničke porodice. Majka Branka je bila domaćica i brinula je o meni i pet godina starijoj sestri Branki, s kojom sam bio veoma blizak– pričao je u emisiji „Iz profila“.
Iako je bio uzoran đak i otac je hteo da on bude advokat, muzika ga je uzela pod svoje.
-Bio sam odličan đak u osnovnoj školi, a u gimnaziji vrlo dobar, bila je izuzetno teška. U međuvrmenu me je otac, sa mojih 10 godina upisao u Muzičku školu, tako sam paralelno išao u dve škole. To je previše obaveza (smeh), a voleo sam i klikere. Nakon Gimnazije upisao sam Ekonomsko-pravni fakultet, ali na trećoj godini me muzika uhvatila pod svoje i 1976. sam napravio prvi orkestar Lira. Otac je hteo da budem advokat. Tri meseca sam razmišljao kako da mu kažem da neću više da studiram, već da sviram i onda sam mu rekao- govorio je Saša i tvrdio da mu je otac mnogo pomogao i odigrao ključnu ulogu u njegovoj karijeri.
Da je nastavio da se bavi fudbalom bio bi jednako uspešan kao što je bio na muzičkoj sceni. Ipak, ljubav prema muzici i harmonici je prevagnula.
-Igrao sam dugo godina u pionirima i omladincima Vojvodine i kad sam napinio 18 godina tada sam morao da se odlučim između daljeg igranja fudbala ili odlaska na muziku. Tada sam već napravio svoj prvi orkestar i tako da sam se odlučio za muziku. I dan danas sam u ovom poslu, a fudbal gledam redovno, i to sve lige– govorio je Saša.
Kako je isticao, nije mu bilo lako da napravi izbor između fudbala i muzike.
-Znate kako, više su me u to vreme privlačile pevačice nego ovi moji sa kojima sam igrao fudbal. Prvi orkestar koji sam imao zvao se „Lira šou“ i napravio sam ga 1976. godine. Odmah sam doveo dve pevačice Minju Sovilj iz Novog Sada i jednu pevačicu iz Beograda. Ne mogu da se setim ime, ali divno je pevala. Sećam se kada sam napravio prvi aganžman u bašti Hotela ‘Putnik’. Išao sam u Jovinu gimnaziju u Novom Sadu i posle časova, kada sam išao kući prolazio bih pored. Lepo vreme, orkestar napolju svira, a ja sebi kažem: ‘Bože, da li ću ja jednog dana ovde da sviram’. A voleo bih. Onda sam kasnije napravio orkestar i baš mi je tu bio prvi aganžaman u Jugoslaviji. Bilo je u orkestru nas četvoro i dve pevačice- pričao je Popović za Grand.
Ljubav prema televiziji došla je spontano.
–Mi smo voleli da gledamo televiziju jer smo bili jedni od retkih u to vreme koji smo imali televizor. U to vreme ko je imao televizor taj je bio baja. Kakav auto! Bilo je fascinantno u ono vreme gledati prenose fudbalskih utakmica, crno bela slika. Tata i ja smo gledali prenos reprezentacije Jugoslavije protiv Grčke, Karasi je dao gol, 4:2, otišli smo na Svetsko prvenstvo. Ma, to je bila fantazija, zaista lepo. Ali nikada nisam mislio da ću ja biti taj koji će se pojavljivati na televiziji i koji će kreirati mnoge emisije. Nisam tada razmišljao o tome– govorio je Saša za Grand.
U poslednjem intervjuu za Grand Saša se prisetio porodičnih okupljanja i dočeka Nove godine koje je kao mali slavio sa sestrom.
-U krugu familije smo je uvek čekali. Sećam se kada sam imao 9 godina, to je bilo 1963., sestra koja je starija pet godina od mene i ja ostali smo budni, a mama i tata su legli u 11 sati. Godinu ili dve pre toga smo kupili televizor. Jao, televizor! Znate li šta je to bilo u to vreme, početkom šezdesetih? Bila je serija ‘Crni sneg’, Čkalja, MiIja Aleksić i tadašnja garnitura najpoznatijih glumaca. To je počelo da se pušta od 9 pa do 12 za doček Nove godine. Sestra i ja smo sedeli i gledali to bez daha, i onda smo i kasnije svake godine kod kuće proslavljali uz televizor, jelku i poklone. Lepo je bilo- pričao je Saša.
Na uspeh koji je ostvario sa Lepom Brenom i „Slatkim grehom“ bio je ponosan, a život im je promenio Milutin Popović Zahar sa pesmom „Čačak, Čačak“.
Od 365 dana u godini, Saša i njegova ekipa radili su čak 300, a performansi koje su izvodili na nastupima prpričavaju se i dan danas.
-Na Hit paradi u Domu sindikata prvi put smo izveli pesmu „Čačak, Čačak“. Kada smo je potom pevali u Šapcu, u trećoj strofi sam podigao Brenu na ramena. Publika je bila oduševljena! Postali smo baš popularni tada- reči su Saše Popovića.
Na ideju da otvori „Grand produkciju“ došao je sam, ali je u posao uveo i Lepu Brenu i Bobu Živojinovića.
–I Brena i ja smo tada bili članovi jedne produkcije „Zam“, gde mi nismo bili vlasnici, nažalost. Tu smo puno pevača doveli i to je u to vreme bila najjača produkcija, međutim, nije se ulagalo u te studije, emisije, scenografije, rasvetu, i sve ono što čini estradu i televizijski glamur i tako dalje. Brena i ja smo imali drugu viziju i zbog toga smo se odlučili da izađemo iz te produkcije i napravimo „Grand“ produkciju, kako su svi pevači bili ovde. Ja sam ih 90 posto doveo, tako su mislili će jedna nova produkcija teško pridobiti sve njih da pređu na ovu drugu stranu. Međutim, mi smo odmah odlučili da uložimo veliki novac u novi studio u Beogradu i posle RTS- ovog studija sa potpuno novim emisijama, novim idejama, novom scenografijom i tako dalje. Za godinu, dve smo uspeli da dovedemo puno pevača u našu produkciju. Moram da kažem da u to vreme se osnovala i produkcija ‘City Records’, tako da su oni uglavnom bili produkcija koja okupljala pop pevače, a mi smo bili produkcija koja je okupljala folk pevače– pričao je u poslednjem intervju za Grand.
Prvi televizijski format koji je napravio bio je „Grand šou“, zabava u kojoj su gledaoci mogli da uživaju u pesmama svojih omiljenih pevača, a mnogi su našu scenu, baš kako je Saša i želeo, poredili sa scenom čuvenog i najpoznatijeg svetstkog festivala „San Remo“.
–Ako uzmemo u obzir da smo mi krenuli da smo mi krenuli krajem 1998. godine, pa onda je 1999. bilo bombardovanje, pa smo stali. Ne mogu da kažem da su smo te prve dve godine napravili veliki pomak, ali od 2002./03., kad smo uložili velike pare u ekrane, rasvete, scenografiju i tako dalje, to je zaista podsećalo na „San Remo“, a tu su se svake godine ulagali milioni. Ipak, mi nismo bili na tom finansijskom nivou, ali mislim da smo napravili zaista veliki pomak, i da su pevači to prepoznali i zbog toga i „Grand“ produkcija iznedrila toliko pevača. Svi su hrlili da dođu do ‘Granda’. U narodnoj folk muzici, ako niste bili deo „Granda“, teško da je neko mogao da napravi karijeru. Dešavalo se, recimo Adil. On je bio na pregovorima sa nama i nismo uspeli da se dogovorimo, ali je uspeo da napravi karijeru. Ili Dženan Lončarević, mada svi su uglavnom bili u Grandu– rekao je Saša za Grand.
Saopštenje Grand produkcije
„Sa neizrečivom tugom obaveštavamo javnost da je danas, posle kratke i teške bolesti, preminuo Saša Popović, osnivač i kreativni direktor Grand produkcije.
Aleksandar Saša Popović rođen je 24. aprila 1954. godine u Novom Sadu.
Kroz decenije rada bio je vizionar i posvećeni profesionalac. Kroz muziku i televiziju otkrio je i podržao brojne talente, oblikujući zvuk i duh jedne ere.
Njegova energija, posvećenost i kreativnost živeće večno kroz pesme, umetnike, emisije i sve što je stvorio. Zaostavština koju je ostavio je nemerljiva i obeležila je vreme u kojem je živeo.
Osim što je bio vizionar, Saša Popović bio je i porodični čovek, suprug i otac, koji je svoju najveću sreću pronalazio u krugu najbližih. U braku sa Suzanom, sa kojom je delio godine ljubavi i podrške, odgajao je decu Aleksandru i Danijela, kojima je bio neizmerna podrška i oslonac.
Njegova harizma, neumorni rad i strast prema muzici i televiziji ostaviće neizbrisiv trag. Njegovo nasleđe nastaviće da živi kroz sve koji su imali privilegiju da rade s njim i kroz sve one čiji je život dotakao.
Informacije o komemoraciji i sahrani biće naknadno saopštene.
Neka počiva u miru.”
Svet Dijaspore / Izvor: Grand Produkcija
Foto: Instagram/