Trideset pet godina nakon odlaska legendarnog Tome Zdravkovića, njegove pesme i dalje imaju istu snagu. Na koncertu sećanja u beogradskom Sava Centru smenjivali su se stihovi, uspomene i emocije, a jedan od najdirljivijih trenutaka večeri dogodio se kada je Darko Lazić sišao sa bine i prišao Tominoj udovici Gordani Zdravković.
Postoje pevači čije pesme obeleže jednu generaciju, a postoje i oni čiji glas nastavi da živi mnogo duže od njih samih. Toma Zdravković pripadao je ovim drugima.
Upravo njemu u čast, 30. septembra, na dan kada se navršilo tačno 35 godina od njegove smrti, u Plavoj dvorani Sava Centra u Beogradu održan je veliki koncert sećanja.
Bilo je to veče u kojem muzika nije bila samo muzika. Tomine pesme ponovo su govorile o onome o čemu su govorile decenijama – o ljubavi i gubitku, kafani i samoći, susretima i rastancima, ženama koje su ostajale u sećanju i životu koji često nije išao putem kojim je srce želelo.
PESME KOJE NI 35 GODINA NIJE USPELO DA UTIŠA
Toma Zdravković preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu, ali tri i po decenije kasnije njegove pesme pevaju i generacije koje nisu bile rođene u vreme kada ih je on izvodio.
„Dotakao sam dno života“, „Kafana je moja sudbina“, „Danka“, „Za Ljiljanu“, „Tužno leto“ i „Svirajte noćas samo za nju“ samo su neke od pesama koje su ostale deo kolektivnog sećanja publike širom regiona.
I možda se upravo u tome krije odgovor na pitanje zbog čega Toma traje.
Njegove pesme nikada nisu pripadale samo njemu. Svako ko ih sluša može u njima da pronađe neku svoju ljubav, neki rastanak, propuštenu priliku ili noć koju bi najradije zaboravio – a ipak je pamti.
Takva atmosfera vladala je i u Sava Centru. Emocije su se smenjivale gotovo sa svakom pesmom, kao nevidljiva paučina razapeta iznad dvorane – čas tuga, čas osmeh, pa uspomena i ona poznata knedla u grlu koju Tomini stihovi umeju da izazovu.
DARKO SIŠAO SA BINE I PRIŠAO GORDANI
A onda je usledio trenutak koji je za mnoge postao jedna od najupečatljivijih scena večeri.
Darko Lazić zapevao je Tominu pesmu „Evo, već je jesen“, a zatim sišao sa bine i uputio se ka prvom redu, gde je sedela Tomina udovica Gordana Zdravković. Prišao joj je dok je pevao, a Gordana više nije mogla da zadrži suze. Darko ju je potom i zagrlio, dok pojedini izveštaji sa koncerta beleže da je pred njom i kleknuo.
U tom trenutku kao da je nestala granica između bine i publike.
Nije to više bio samo nastup jednog pevača niti još jedno izvođenje stare pesme. Pred Darkom je sedela žena koja je sa čovekom čije stihove sluša čitav region delila stvarni život – daleko od reflektora, ploča i legendi koje su kasnije nastale.
Gordana je zaplakala, a emocija se prenela i na ljude u dvorani. Snimci tog trenutka ubrzo su završili i na društvenim mrežama, pa je scena nastavila da živi i izvan zidova Sava Centra.
BROJNE KOLEGE PEVALE TOMI U ČAST
Posebnu težinu večeri dao je veliki broj pevača koji su se smenjivali na sceni i Tomine bezvremenske pesme donosili u svojim interpretacijama. Pred publikom u Sava Centru nastupili su Ana Bekuta, Aca Lukas, Dragan Kojić Keba, Darko Lazić, Peđa Medenica, Slavko Banjac, Bane Mojićević, Saša Lazarević Kudra, Slađana Mandić, Bojan Ilievski i Nenad Horvat.
Svako od njih na svoj način odao je počast velikom boemu, ali su te večeri svi imali isti zadatak – da Tomine pesme još jednom ožive pred publikom i pokažu da, ni 35 godina nakon njegovog odlaska, nisu izgubile ništa od snage i emocije zbog koje su postale deo života mnogih generacija.
TOMA JE OTIŠAO, ALI NJEGOVE PESME NISU
Možda je baš taj prizor najbolje objasnio zbog čega se, 35 godina kasnije, i dalje organizuju večeri posvećene Tomi Zdravkoviću.
Jer postoje umetnici koje pamtimo po datumima, tiražima i velikim koncertima. A postoje i oni koje pamtimo po tome kako smo se osećali dok smo ih slušali.
Toma je pripadao ovoj drugoj vrsti.
Njegov glas je utihnuo pre tri i po decenije, ali „Danka“, „Jelena“, „Za Ljiljanu“, „Tužno leto“, „Kafana je moja sudbina“ i mnoge druge pesme nisu.
One i dalje putuju od kafane do koncertne dvorane, od jedne generacije do druge, od nečije velike ljubavi do nečijeg velikog rastanka.
I zato je jedno sigurno: dok se Tomine pesme budu pevale i dok budu mogle da izazovu suzu poput one koja je te večeri potekla niz lice Gordane Zdravković, Toma će na neki način i dalje biti među nama.
Tekst: Svet Dijaspore / S.N.
Foto: Screenshot / društvene mreže