Većina nas još u ranom detinjstvu nauči da biti pametan znači biti brz. U školi se obično činilo da najviše zna učenik koji prvi podigne ruku, a takav utisak često prati ljude i u odraslom dobu. Zato je lako pretpostaviti da neko ima poteškoća ako zastane pre nego što odgovori ili mu treba više vremena nego što se očekuje da završi neki zadatak.
Međutim, ta pretpostavka je često pogrešna. Neke od navika koje su najviše povezane sa promišljenim i slojevitim razmišljanjem podrazumevaju upravo usporavanje u trenucima kada drugi ubrzavaju.
Posmatraču sa strane to može izgledati kao neodlučnost. Međutim, u osnovi se obično krije osoba koja je naučila da ne veruje potpuno svom prvom utisku i kojoj je važnije da nešto zaista razume nego da ostavi utisak da razume.
U nastavku su dve takve navike i psihološko objašnjenje zašto su korisne.
Navika 1: Zastajanje pred pitanjima koja svi drugi smatraju lakim
Palica za bejzbol i loptica zajedno koštaju 1,10 dolara, a palica košta jedan dolar više od loptice. Koliko košta loptica?
Većina ljudi odgovori da košta 10 centi, i to za svega sekund ili dva. Tačan odgovor je, međutim, pet centi, a oni koji do njega dođu obično su oni koji zastanu kako bi proverili odgovor koji im je na prvi pogled delovao očigledno tačnim.
Ova zagonetka deo je Testa kognitivne refleksije. Njim se meri koliko su ljudi skloni da preispituju sopstvene intuitivne odgovore.
Test se zasniva na teoriji dualnih procesa, prema kojoj um ima dva načina razmišljanja: jedan brz i automatski, a drugi sporiji i promišljeniji. Svi koristimo oba načina razmišljanja.
Ljudi se razlikuju po tome koliko često primete da je potrebno proveriti brz, intuitivan odgovor. Studija objavljena 2022. u časopisu Intelligence pokazala je da je ova sklonost usko povezana sa opštom inteligencijom.
Navike onih koji su naučili da zastanu
Jedan od razloga zbog kojih je to teško jeste činjenica da intuitivne odgovore često prati osećaj sigurnosti. Istraživači koji se bave metakognicijom, odnosno načinom na koji ljudi prate i procenjuju sopstveno razmišljanje, ovaj fenomen nazivaju „osećajem ispravnosti“.
Kada se pojavi odgovor praćen takvim osećajem, većina ljudi se tu zaustavi. Oni koji imaju navike da zastanu naučili su da osećaj sigurnosti i stvarna tačnost nisu isto.
Slična situacija često se događa na poslu. Menadžer pita tim koliko će trajati neki projekat, a većina odmah iznese svoju procenu.
Jedna osoba zatraži malo vremena da razmisli i sutradan se vrati sa dužom procenom, uzimajući u obzir i fazu provere i predstojeći praznik. Na sastanku je ta osoba delovala manje sigurno od svih ostalih. Međutim, nekoliko nedelja kasnije pokazuje se da je upravo njena procena bila najtačnija.
Važno naći pravi odgovor
Psiholozi sklonost ka potcenjivanju vremena potrebnog za obavljanje zadataka nazivaju greškom u planiranju. Jedan od pouzdanijih načina da se ona izbegne jeste da se zadatak razloži na manje celine, baš kao što je to učinila osoba iz ovog primera.
Zastajanje pre odgovora nosi i određenu društvenu cenu. Tišina u grupi može učiniti da se osoba oseća izloženo, pa mnogi odgovaraju brzo, delom i zato da ne bi ostavili utisak da sporo razmišljaju.
Osoba koja je spremna da podnese tu neprijatnost obično je više usmerena na to da pronađe tačan odgovor nego na to kako će delovati drugima.
Ipak, ništa od ovoga ne znači da je sporije razmišljanje isto što i veća inteligencija. Brzina obrade informacija zaista jeste jedan od aspekata inteligencije, a mnogi ljudi koji brzo razmišljaju istovremeno su i veoma pažljivi. Ključna je spremnost da se preispita odgovor koji deluje suviše jednostavno da bi bio pogrešan.
Navika 2: Samostalno pronalaženje rešenja umesto traženja gotovog odgovora
Kada naiđu na problem, neki ljudi ne posežu odmah za pretragom kako bi pronašli rešenje. Umesto toga, pokušavaju sami da ga otkriju, čak i kada je odgovor udaljen svega nekoliko sekundi. Posmatračima to može izgledati kao tvrdoglavost ili neefikasnost.
Zamislimo dvoje kolega koji treba da napišu formulu u programu za rad sa tabelama koji ne poznaju dovoljno dobro. Jedan od njih pretraži internet, kopira gotovo rešenje i završi posao za manje od jednog minuta. Drugi provodi 20 minuta isprobavajući različite pristupe dok konačno ne uspe.
Sledeće nedelje pojavljuje se sličan, ali ipak nešto drugačiji problem. Prvi kolega ponovo pretražuje internet, dok drugi za svega nekoliko trenutaka prilagođava formulu koju je već razumeo.
Psiholog sa Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA), Robert Bjork, uveo je pojam „poželjne teškoće“ kako bi opisao način učenja koji u datom trenutku deluje zahtevnije, ali omogućava da se znanje duže zadrži.
Šta su pokazale studije?
Prisećanje odgovora iz sopstvenog pamćenja učvršćuje znanje više nego ponovno čitanje gradiva, a studija objavljena 2021. u časopisu Psychological Bulletin pokazala je da ovaj princip važi i u stvarnim učionicama, a ne samo u laboratorijskim uslovima.
Srodan fenomen, poznat kao „efekat generisanja“, pokazuje da ljudi bolje pamte informacije koje sami osmisle ili izvedu nego one koje im se jednostavno saopšte. Studija objavljena 2020. u časopisu Psychonomic Bulletin & Review, koja je objedinila rezultate stotina eksperimenata, potvrdila je da je ovaj efekat pouzdan i dosledan.
Te navike takođe pomažu ljudima da izbegnu jednu čestu zamku. Kada se informacije lako usvajaju, ljudi često tu lakoću pogrešno tumače kao dokaz da nešto zaista razumeju. Istraživači ovaj obrazac nazivaju „iluzijom obrade tečnosti“.
U studiji objavljenoj 2019. u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences pokazalo se da su studenti koji su slušali jasno strukturisana predavanja, koja su se lako pratila, imali utisak da su naučili više od studenata koji su pohađali nastavu zasnovanu na aktivnom učenju, tokom koje su samostalno rešavali probleme. Međutim, rezultati su pokazali upravo suprotno: naučili su manje.
Navike koje pokazuju potrebu za zahtevnim razmišljanjem
Ljudi koji samostalno dolaze do rešenja ređe upadaju u ovu zamku jer odmah otkrivaju šta zaista razumeju, a u čemu još imaju poteškoća. Ova navika povezana je i sa osobinom koja se naziva potreba za kognicijom, a koja opisuje u kojoj meri osoba uživa u intelektualnom naporu i zahtevnom razmišljanju. Ljudi kod kojih je ova osobina izraženija ne doživljavaju duži put do rešenja kao naporan posao koji treba izbeći. Za njih je sam proces rešavanja problema zadovoljstvo.
Ipak, ova navika je najkorisnija kada je prati dobra procena. Ulaganje napora u rešavanje problema donosi korist ako nakon toga proverimo odgovor, kako bi se greške ispravile, umesto da ih usvojimo kao tačne. Takođe, nema mnogo smisla ponovo samostalno otkrivati nešto što nam je potrebno da upotrebimo samo jednom.
Inteligentni ljudi uglavnom umeju da prepoznaju razliku između ovih situacija i biraju duži put prvenstveno onda kada je razumevanje važnije od brzine.
Izvor: Forbes Srbija / Mark Travers, saradnik Forbes