Nekada su sanjali da će postati mađioničari na travnatom terenu, da će nositi dresove slavnih klubova i deliti teren sa najvećim svetskim fudbalskim zvezdama. Međutim, život je za neke od njih spontano promenio pravac. Umesto stadiona, tribina i fudbalske lopte, izabrali su reflektorima obasjane bine, mikrofon i scenski nastup. Od fudbalskih majstora postali su umetnici koji su osvojili neku drugu, ali podjednako zahtevnu pozornicu.
Ipak, jedno je ostalo isto – bez obzira na to da li su jurili za loptom ili stali pred publiku sa mikrofonom u ruci, presudni su bili ljubav, predanost i ogromna posvećenost. A publika je, kao i na stadionima, umela da prepozna iskrenu strast. Zato su i sa bine, baš kao nekada sa terena, odjekivala njihova imena, ispraćena aplauzima, ovacijama i divljenjem.
Hulio Iglesijas (Julio Iglesiás)
Čuveni Hulio Inglesias je godinama trenirao fudbal, a uspeo je da dođe i do prestižnog Real Madrida, gde je bio golman, ali onda je sudbina umešala prste.
Naime, Hulio je sa 20 godina doživeo tešku saobraćajnu nezgodu nakon koje je godinu i po dana bio delimično paralizovan, a njegova sposobnost da hoda je zavisila isključivo od konstantnih terapija i vežbi.
Iako su doktori sumnjali u to da će ikada više moći da hoda, Iglesijas je posle tri godine uspeo da se oporavi, ali je morao da stavi tačku na sportsku karijeru. Međutim, da bi vežbao pokrete rukama, počeo je da svira gitaru, te se tako i zaintresovao za muziku, a ostalo je istorija.
Rod Stjuart
Rod Stjuart je bio najmlađe dete u porodici, a kažu da je bio i veoma razmažen i da nije voleo školu. Zanimali su ga samo istorija i fudbal, a čak je pao i završni ispit u osnovnoj školi. Za 15. rođendan je od oca dobio svoju prvu gitaru i prva pesma koju je naučio da svira bila je „It Takes A Worried Man To Sing A Worried Song“.
Ubrzo je osnovao svoj bend „Cool Cats“ o čemu je svojevremeno govorio.
„Ko zna zašto je otac mislio da će jeftina španska gitara biti prikladan dar za mene. Verovatno je pala sa nekog kamiona, pa su mu je ponudili za manju cenu. Ali, progutao sam ponos i poneo je u školu gde su i ostali imali jeftine gitare. Svaki dan bismo na odmoru svirali u školskom dvorištu, a naša svirka sigurno bi bolje zvučala da je bilo ko od nas umeo da naštima instrument“, ispričao je on o nastanku pomenutog benda.
Međutim, otac je želeo da on postane profesionalni fudbaler i Rod počinje da igra za juniorsku postavu kluba Brentford. Ipak, mladi Rod nije se baš najbolje snašao. Kako je istakao, sport je voleo, ali nije imao potreban entuzijazam da bi se profesionalno bavio njime. Naime, nije voleo da rano ustaje kako bi išao na treninge, a i za svoju visinu od 180 centimetara imao je malo kilograma, te nije mogao da drži korak sa drugim momcima na treningu.
Morao je da se trudi više nego njegovi saigrači, a zbog prevelikog napora je često i povraćao, te je odustao od sporta, što je veoma razočaralo njegovog oca.
„Imao sam veštinu, ali ne i potrebni entuzijazam. Život muzičara ipak je fizički manje zahtevan. Možeš čak i da se napiješ, a da u isto vreme sviraš i pevaš, što u fudbalu ne smeš“, rekao je Stjuart jednom prilikom.
Šaban Šaulić
Mnogima je poznato i da je legendarni Šaban Šaulić, pre muzičke slave, imao ozbiljnu sportsku karijeru i da je fudbal dugo bio njegov prvi izbor.
Ljudi iz njegovog okruženja često su isticali da je posedovao izražen sportski talenat, a kroz godine su se nizale priče o njegovim igrama na terenima širom bivše Jugoslavije.
„Po mom mišljenju, kada je u pitanju estrada, najbolji fudbaler je bio Šaban Šaulić. Verujte mi, opasan je bio na terenu“, otkrio je Enes Begović za Grand jednom prilikom.
Šaulić je fudbal trenirao više od dve decenije, nastupajući za klubove iz Šapca poput Borca i Mačve, a igrao je i u Loznici. Njegove partije privukle su pažnju i van lokalnih okvira, pa se u jednom periodu govorilo i o mogućnosti njegovog odlaska u inostranstvo, uključujući i interesovanje iz Bugarske.
O jednom od zanimljivijih trenutaka iz tog perioda, govorio je i sam Šaban.
„Sećam se kad smo igrali protiv Levskog iz Sofije i dobili ih 4:2, ja sam u prvom minutu dao gol (smeh), a oni nisu znali ko sam ja. Posle utakmice smo bili na večeri, a Bugari su pričali: ‘Jao, batko, ko je taj i taj, igra dobro!’, a mislili su na mene. Ja sam u to vreme već imao snimljene ploče i na kraju oni saznaju ko sam i kažu: ‘To je taj Šaban Šaulić! Imamo mi njegove ploče, volimo ga, obožavamo!’ (smeh). I onda dođe taj njihov trener, cela ta ekipa, rukovodioci i pitaju me da potpišem ugovor sa njima i pređem da igram tamo“, prisetio se Šaulić jednom prilikom sa osmehom.
Iako je profesionalni put na kraju otišao u pravcu muzike, njegova veza sa fudbalom nikada nije potpuno nestala. Često je učestvovao u humanitarnim i revijalnim utakmicama, a poznato je i da je ljubav prema lopti ostala prisutna i u porodici.
„Kada sam osetio draž publike, mikrofona i pesme, shvatio sam da sam na pravom putu. Inače, moji drugari su rekli mom stricu da znam da pevam i sećam se da sam došao iz šabačkog školskog dvorišta gde smo igrali turnire, fudbal za našu dušu… Ja onako prljav, krenuo kući da se presvučem, da se sredim za grad, kad on meni onako prljavom kaže: ‘Dođi ‚vamo u kafanu’. U pitanju je bila jedna kultna šabačka kafana, i ja šta ću, odem onako prljav. S obzirom na to da je on bio izvanredan bokser, nisam smeo da mu se suprotstavim, em što mi je stric, em je i bokser, da mi zvizne šljagu da se raspametim“, kroz smeh je prepričao Šaulić za Grand, a potom nastavio:
„Tako je on uživao s muzičarima u kafani, ušao u čašu i kaže mi: ‘Ajde, pevaj, čuo sam da dobro pevaš, nemoj da me foliraš’. I tako sam ja na moju radost ili žalost krenuo da pevam pesme Safeta Isovića, Tozovca, Nedeljka Bilića, pa čak i Esme Redžepove koju sam fantastično imitirao kao klinac. Voleo sam da imitiram pevače, što je bilo zanimljivo za moje komšije.“
I na sportskim terenima ostale su brojne uspomene i anegdote koje su kasnije prepričavali njegovi savremenici.
„Šaban je mogao da ‘pojede’ loptu, što su upamtili i u zavičajnom nižerazrednom šabačkom Borcu, kao i u tadašnjem drugoligašu Mačvi. Imao je, međutim, 18 godina kada je snimio prvu ploču i njegov muzički otac, Buca Jovanović, smatrao je da je u fudbalu u to vreme bio dovoljan jedan Pižon“, poručio je jednom prilikom Miša Mijatović, kako prenosi Sportski žurnal.
Tokom života, Šaban je rado govorio i o situacijama koje su ga vezivale za fudbal i van granica zemlje, a jedna od njih dogodila se u Francuskoj:
„Jednom sam u Parizu video dečaka od 13 godina kako šutira loptu i pridružio sam mu se, a nakon sat vremena odela su nam bila zelena od trave. Kad majka zove dečaka da ide po mladu, on je bio mladoženja tog dana“, ispričao je Šaulić.
Svojevremeno je pričao i o tome kako je šabačkom Železničaru ustupljen za garnituru dresova.
„Početkom sedamdesettih prošlog veka bio sam član lozničkog Poleta, koji se takmičio u Podrinjsko-kolubarskom okrugu. Bili smo ubedljivo prvi šest kola pre kraja prvenstva, a onda je naš trener Began rekao da nema para za viši rang u koji je otišao šabački Železničar, kome sam ustupljen za garnituru dresova, nekoliko pari kopački i pet lopti“, kazao je pevač.
Zanimljivo je da je i Šabanov unuk, Luka Adžić, dannas uspešan fudbaler, a Šaulić je i spot za pesmu „Pijem i pevam“ snimio na Marakani.
Haris Džinović
I Haris Dzinović je danas jedan od najpopularnijih pevača na Balkanu, a nekada se uspešno bavio fudbalom. Kako je svojevremeno otkrio u emisiji „Balkanskom ulicom“, čak dva puta je bio izbačen iz škole, i to upravo zbog ovog sporta.
„Moji roditelji su bili intelaktualci, fakultetski obrazovani. Majka mi je kupila harmoniku, zaljubio sam se u to, počeo da sviruckam. Međutim, bilo je tu drugih preokupacija, fudbal, gimnastika, a na kraju je moralo da se ide u školu. Nisam preterano voleo školu, moram priznati. Fudbal, skijanje i gimnastiku sam voleo. Sve što nije vezano za školu. Nisam bio loš đak, s obzirom na to da se fudbal odavno isprečio, kao klinac sam bežao iz škole na trentinge, pa kada sam otišao u gimnaziju – isto. Tada sam svaki dan bežao na treninge. Imao sam masu neopravdanih i bio izbačen iz škole. Nisam jednom, dva puta, ali su me ponovo vratili. Jedno polugodište sam išao u večernju školu da bih mogao da završim dva razreda za jedan, pa da bi mogao da se upišem sledeće godine, to se tiče uglavnom gimnazije“, rekao je Haris u emisiji “Balkanskom ulicom”.
„Mojoj majci je bio uglavnom teško. Znate one kafe po komšiluku, moja majka nije imala šta reći kada pitaju za sina i školovanje, ali kada sam krenuo da sviram, počeo sam da zarađujem. Svirao sam harmoniku u jednom folklornom ansamblu i tada zaradio jedan od prvih honorara. Imao sam platicu sa šesnaest godina. Bilo je nešto od mene, nije to kako je tada izgledalo roditeljima“, dodao je pevač.
Tekst: Svet Dijaspore / Izvor: Nova.rs
Foto: Svet Dijaspore/AI