„Gledao sam najgore odglumljeni film ove godine, a kad vidite ko sve glumi u njemu ništa vam neće biti jasno“ – napisao je u svojoj kolumni Miloš Dašić za City Magazin.
Ne znam da li se po tim filmskim školama, kako u svetu, tako i kod nas, bave problemom miskastovanja glumaca u filmu, lošeg kastinga, iliti – za one sa jeftinijim ulaznicama – problemom promašaja izbora glumaca. Ali ako postoji odeljak, lekcija ili ceo kurs, onda će se tu svakako jednog dana baviti filmom “Materialists” rediteljke Selin Song, sa velikim zvezdama u glavnim ulogama, što je jedan od najvećih problema ovog filma, ako ne i najveći.
Dakota Džonson, Pedro Paskal i Kris Evans, troje velikih superstarova današnjeg Holivuda, igraju tri glavne uloge u ovom filmu – i ne zna se ko je gori od koga.
Sad, moje neko mišljenje (a vi ne morate da se složite sa njim): Dakota Džonson je jedna od najgorih glumica sa zaposlenjem danas. Ona je jako lepa žena i šarmantna, i tu svoju pojavu nosi odlično – i nekad je samo to dovoljno za rad u Holivudu. Međutim, čim imamo iole malo neke radnje, emocija i naizgled dubine koje treba ostvariti, ona devojka ne zna šta tu treba da radi i gledaocu stvara osećaj zbunjenosti – u kom ne znate da li gledate pravu verziju filma ili onu koja je trebalo da ostane u montaži.
Sa druge strane, ovo je film u kom treba da poverujemo da je Kris Evans „klošar“, odnosno neuspešni glumac koji nema pare, ali ima srce i trudi se, a nikako ne može da uspe – a sa onakvim svojim Kapetan Amerika izgledom je u trci za američkim holivudskim snom. Dakle, veliki promašaj u tom izboru. Pedro Paskal je verovatno najzaposleniji glumac u ovom trenutku i to počinje da se vidi, jer prihvata sve što stigne, a onda, kad treba da glumi samouverenog milionera sa tajnom, postaje krajnje neubedljiv i proziran.
Tako da da, njih troje – takvi kakvi su – ove uloge ne bi trebalo da im pripadaju, i svako sam u svojoj režiji može da nabroji nekolicinu boljih izbora od troje poznatih glumaca.
A u čemu se radi u filmu „Materialists”…
…odnosno u, kako će biti (veoma nategnuto) prevedeno za domaće bioskope, „Spoj iz snova“?
Radnja je poprilično jednostavna i nagoveštavala nam je još po trejleru da ćemo gledati klasičan rom-kom sa ljubavnim trouglom. Dakota Džonson glumi provodadžijku koja radi za agenciju za spajanje bogatih 30+ i 40+ ljudi željnih ljubavi. Naravno, to ne ide tako lako, jer svi žele sve: i domaćicu u kuhinji, i kurvu u krevetu, i violinistu na krovu. Naša glavna junakinja to radi dobro jer saznajemo na početku da je čak 9 parova spojila i odvela do braka. Međutim, u njenom ljubavnom životu zjapi praznina, koju privremeno popunjava bogataš (Pedro Paskal) koji može da joj pruži život kakav ona zaslužuje, bez mnogo razmišljanja i cimanja. Međutim, kako to u ovakvim filmovima biva, pojavljuje se i bivši – golja bez dinara, sa kojim je bila u vezi, ali je raskinula kad je shvatila da na njega ne može da se osloni.
Odatle i naslov „Materialists“, jer se film veći deo svog vremena bavi finansijskim problemima u vezama – i to na realističan način. Pare su problem, pogotovo kad ih nema, i da bi došao do romantičnih izlazaka, potrebno je prvo imati „genge“ da bi sve bilo kako treba. Sa druge strane, naravno, film će nam pokazati i da bogati plaču i da, iako danas sve može da se kupi, nekim ljudima to nikada neće biti dovoljna zamena za iskrenu sreću.
Selin Song, koja iza sebe ima fantastičan film „Past Lives“, (o kom sam već pisao hvalospeve, pa ne možete da mi nakačite da imam nešto protiv rediteljke), ovim filmom je snela jedno kukavičije jaje. Reklame, press i trejler su išli ka tome da ćemo dobiti nekog spiritualnog naslednika romantičnih komedija iz 2000-ih sa Kejt Vinslet ili Sarom Džesikom Parker. Ipak, scenario koji je Song i pisala nudi nešto drugo – pogled na odrasli svet veza i upoznavanja i šta su sve činioci koji su sastavni deo svake veze, a koji nisu leptirići u stomaku, šašavo zaljubljeno smejuljenje, poljupci i seks.
Čak i ako se odmaknemo od realnosti bankovnog računa, dolazimo i do očekivanja koje ljudi imaju – kako od te svoje druge ljubavne polovine, tako i od samih sebe.
Sve te stvari Selin Song je pripremila u svojoj glavi i bacila na papir, i te ideje se zaista u filmu i vide – kroz postupke likova, kao i kroz dijaloge i monologe (ima jedan Krisa Evansa pred kraj o kom se već priča) – ali to nas vraća na početak ove priče jer sve to pada u vodu, prvo sa izborom ovih glumaca, a kasnije i sa njihovom izvedbom.
Ovakav 90’s indie scenario bi odgovarao upravo takvom okruženju – iz devedesetih, sa, ruku na srce, malo „ružnijim“ glumcima, gde bi onda rečenice tekle i delovale jednostavno prirodnije, bez obzira na njihovu pretencioznost. Jer da se ne lažemo, cela ta dekada nam je podmetala takve pretenciozne filmove i likove i rečenice, a mi smo prihvatali i voleli. Danas deluje da to malo drugačije funkcioniše. Makar ako posmatramo na ovom primeru. Krajnji utisak je da niko od njih troje u ovom filmu ne veruje ni u jednu reč koju izgovara.
Tako da ovde od rom-koma nema ništa. Nema baš ni dobro izvedene drame, a (nategnuta) filozofija o muško-ženskim odnosima se „izgubila u prevodu“ – između prevelike želje autorke da preskoči nekoliko nivoa nezavisnog filma i zaigra u holivudskom smeru, a da ne izgubi sopstveni autorski pečat, i glumaca koji nisu bili dorasli zadatku.
Film će malo zakasniti u beogradske bioskope, stiže tek za koju nedelju – a vi ga slobodno pogledajte tad pa recite da grešim.
Autor: Miloš Dašić / citymagazin/danas.rs