Norveška je zemlja spektakularne prirode, ali život na krajnjem severu i u dubokim planinskim dolinama ima i svoju neobičnu stranu. Dok stanovnici jednog grada mesecima čekaju da Sunce pređe preko okolnih planina, na Svalbardu tokom polarne noći ono uopšte ne izlazi iznad horizonta. U jednom slučaju ljudi su problem rešili ogromnim ogledalima, dok se u drugom stanovnici prilagođavaju višemesečnom mraku – i izuzetno visokim troškovima života.
Grad u kojem Sunce mesecima ne dopire do kuća
Rjukan (Rjukan) leži na dnu uske doline, oko 140 kilometara zapadno od Osla. U njemu živi svega nekoliko hiljada ljudi, a od kraja septembra pa sve do sredine marta direktni sunčevi zraci praktično ne dopiru do grada.
Sunce, naravno, sija iznad doline, ali je tokom zimskih meseci toliko nisko na horizontu da njegovi zraci ne uspevaju da pređu preko visokih planinskih obronaka koji okružuju Rjukan.
Stanovnici tako mogu da gledaju vedro, plavo nebo iznad svojih glava, dok se njihove kuće, ulice i trgovi nalaze u dubokoj senci.
Grad je početkom 20. veka razvio norveški industrijalac Sam Ejde (Sam Eyde), koji je želeo da obezbedi naselje za radnike zaposlene u industriji zasnovanoj na hidroenergiji. Već 1913. godine Ejde je došao na, za to vreme gotovo futurističku ideju – da se sunčeva svetlost pomoću velikih ogledala sa planine usmeri pravo u grad.
Problem je bio u tome što tehnologija potrebna za realizaciju takvog projekta tada praktično nije postojala.
Umesto ogledala, stanovnicima je omogućeno da žičarom izađu iz senke doline i popnu se na planinu, gde su tokom zime mogli da uživaju u Suncu.
A ideja o ogledalima morala je da sačeka gotovo čitav vek.
Tri ogromna ogledala „spustila“ Sunce na gradski trg
Stotinu godina kasnije staru zamisao ponovo je oživeo umetnik Martin Andersen (Martin Andersen), koji se zainteresovao za mogućnost da Rjukan konačno dobije sopstveni komadić zimskog Sunca.
Ono što je početkom 20. veka zvučalo gotovo neizvodljivo, savremena tehnologija učinila je mogućim.
Godine 2013. tri velika ogledala helikopterom su postavljena na planinsku padinu, oko 450 metara iznad grada. Svako od njih ima površinu od približno 17 kvadratnih metara.
Sistemom upravlja računar, a ogledala automatski prate kretanje Sunca i neprestano koriguju svoj položaj kako bi zrake usmeravala ka istom mestu u centru Rjukana.
Napajanje sistema obezbeđuje solarna energija, pa se Sunce, na neki način, koristi i za pokretanje uređaja koji njegove zrake šalje u dolinu.
Naravno, tri ogledala nisu dovoljna da osvetle čitav grad. Umesto toga, ona na glavnom gradskom trgu stvaraju osunčanu površinu od nekoliko stotina kvadratnih metara.
I upravo je taj mali „komad Sunca“ tokom zime postao svojevrsna atrakcija i mesto okupljanja.
Postavljene su klupe, a stanovnici dolaze na trg da razgovaraju, popiju nešto toplo ili jednostavno nekoliko trenutaka provedu pod direktnim sunčevim zracima – prizorom koji je u njihovim ulicama mesecima bio nemoguć.
Projekat nije oduševio sve stanovnike
Iako danas zvuči kao jedna od najneobičnijih turističkih atrakcija Norveške, projekat u početku nije imao podršku svih stanovnika.
Deo lokalnog stanovništva smatrao je da je reč o preskupom poduhvatu sa ograničenom praktičnom koristi. Protivnici projekta pokrenuli su i peticiju, a posebno se raspravljalo o tome da li je opravdano potrošiti veliki iznos novca na sistem koji će osvetljavati samo relativno mali deo gradskog trga.
Ipak, projekat je na kraju realizovan, a ogledala su svečano puštena u rad krajem oktobra 2013. godine.
Stanovnici su se tog dana okupili na trgu, a prizor ljudi sa naočarima za sunce i ležaljkama usred hladne norveške jeseni obišao je svet.
Posle jednog veka, Ejdeova neobična zamisao konačno je postala stvarnost.
Rjukan nije jedini – ogledala koriste i drugi evropski gradovi
Sličan problem imaju i druga mesta smeštena u dubokim alpskim dolinama.
Italijansko selo Viganela (Viganella) postavilo je veliko ogledalo još 2006. godine kako bi tokom zimskih meseci sunčeve zrake usmerilo prema naselju.
Sa sličnim izazovom suočava se i austrijski gradić Ratenberg (Rattenberg), čiji geografski položaj takođe ograničava količinu direktne sunčeve svetlosti tokom zime.
Međutim, ako život u Rjukanu deluje neobično, mnogo ekstremniji primer nalazi se daleko na severu Norveške.
NAJSKUPLJA POTROŠAČKA KORPA U EVROPI: Žive u mraku, a samo na hranu mesečno daju malo bogatstvo
Dok stanovnici Rjukana Sunce mogu da vide iznad planina, na Svalbardu tokom polarne noći situacija je sasvim drugačija – Sunce nedeljama uopšte ne izlazi iznad horizonta. Uz višemesečni mrak dolaze hladnoća, izolovanost i izuzetno visoke cene namirnica, jer se gotovo sve mora dopremiti sa kopna.
Mesecima žive bez izlaska Sunca
U Longjerbjenu (Longyearbyen), najvećem naselju norveškog arhipelaga Svalbard (Svalbard), polarna noć predstavlja sastavni deo života.
Reč je o prirodnom fenomenu koji se javlja u oblastima unutar polarnih krugova, gde tokom dela zime Sunce danima ili nedeljama ne izlazi iznad horizonta.
Na Svalbardu taj period traje mesecima.
Tokom najtamnijeg dela godine stanovnici Longjerbjena bude se po mraku, odlaze na posao po mraku, ručaju bez dnevne svetlosti i vraćaju se kući dok je napolju i dalje noć.
U podne nema klasičnog dnevnog svetla kakvo poznaje većina Evrope. Umesto njega, u zavisnosti od perioda i vremenskih prilika, horizont može dobiti blage nijanse sumraka, dok nebo povremeno obasjava polarna svetlost – aurora borealis.
Za ljude koji prvi put dođu na Svalbard osećaj može biti potpuno nestvaran: sat pokazuje podne, svakodnevni život funkcioniše normalno, prodavnice i škole rade, ljudi odlaze na posao – a napolju izgleda kao da je duboka noć.
Kako izdržavaju višemesečni mrak?
Stanovnici su tokom godina razvili čitav niz navika koje im pomažu da očuvaju normalan dnevni ritam.
Domovi, radna mesta, prodavnice i ulice dobro su osvetljeni, a deo stanovništva koristi i lampe za svetlosnu terapiju. Veštačka jaka svetlost može da pomogne u održavanju dnevnog ritma u periodu kada prirodnog svetla gotovo da nema.
Posebno je važno ne prepustiti se iskušenju da se čitav dan provede u kući.
Zato stanovnici Longjerbjena, uprkos mraku i hladnoći, nastoje da ostanu aktivni. Skijanje, hodanje na krpljama, vožnja motornih sanki i druge aktivnosti na otvorenom deo su svakodnevice, dok mnogi redovno odlaze i u teretanu.
Život se, jednostavno, ne zaustavlja zato što Sunce nije izašlo.
A onda, posle višemesečnog mraka, njegov povratak postaje događaj koji stanovnici čekaju sa posebnim nestrpljenjem.
Život na kraju sveta ima visoku cenu
Mrak, međutim, nije jedini izazov života na Svalbardu.
Longjerbjen se nalazi na ostrvu Špicbergen (Spitsbergen), duboko unutar Arktika, pa njegov geografski položaj značajno komplikuje snabdevanje.
Oštra klima i izuzetno kratka vegetaciona sezona znače da lokalna proizvodnja hrane ne može ni približno da zadovolji potrebe stanovništva. Ogromna većina namirnica zato mora da stigne sa kopna.
Voće, povrće, meso, mlečni proizvodi i brojne druge svakodnevne namirnice prolaze dug put pre nego što završe na policama prodavnica.
Troškovi transporta, skladištenja i života u udaljenom arktičkom naselju odražavaju se i na cene.
Zbog toga pojedina domaćinstva za hranu mogu da izdvoje iznose koji bi stanovnicima mnogih evropskih gradova delovali neverovatno – u nekim ličnim primerima i oko 1.200 evra mesečno.
Ipak, iznos veoma zavisi od veličine domaćinstva, navika i vrste namirnica, pa se ne može posmatrati kao univerzalni mesečni trošak svakog stanovnika Svalbarda.
Život u mraku koji prati ceo svet
Kako izgleda svakodnevica u jednom od najsvernijih stalno naseljenih mesta na planeti redovno pokazuje Sesilija Blomdal (Cecilia Blomdahl), koja sa partnerom Kristoferom (Christoffer) i psom Grimom živi na Svalbardu.
Na svojim snimcima prikazuje svakodnevni život na Arktiku – od odlaska u prodavnicu i pripremanja hrane do ekstremnih vremenskih uslova i polarne noći.
Upravo ti prizori najbolje pokazuju koliko je pojam „dan“ na krajnjem severu drugačiji od onoga na šta je naviknut ostatak Evrope.
Tokom polarne noći jutro može da izgleda kao ponoć. U podne se pale svetla, a nekoliko sati kasnije ništa u pejzažu ne nagoveštava da je dan uopšte prošao.
Ipak, stanovnicima Svalbarda to nije razlog da život stane.
Dok su ljudi u Rjukanu pronašli način da uz pomoć tehnologije „spuste“ Sunce sa planine na svoj trg, stanovnici Longjerbjena naučili su da mesecima žive bez njegovog izlaska.
Dva norveška mesta tako na potpuno različite načine pokazuju koliko geografija može da oblikuje svakodnevni život – i koliko daleko su ljudi spremni da odu kako bi se prilagodili životu bez sunčeve svetlosti.
Tekst: Svet Dijaspore S.N.G.
Izvor: Nova.rs/ Punkufer.hr
Foto: Svet Dijaspore/AI