Jedan od najvećih pisaca svetske književnosti čitavog života pokušavao je da pronikne u najmračnije kutke ljudske prirode. Verovao je da čoveka ne otkrivaju velike reči i uzvišene ideje, već naizgled sasvim obični trenuci – a jedan od njih je način na koji se smeje.
Pisac koji je zavirio u najdublje ponore ljudske duše
Fyodor Mikhailovich Dostoevsky (Fjodor Mihajlovič Dostojevski) rođen je 1821. godine u Moskvi, a umro 1881. u Sankt Peterburgu. Bio je romanopisac, pripovedač, publicista i jedan od najznačajnijih autora ruske i svetske književnosti. Njegova dela, među kojima su „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli dusi“, „Mladić“ i „Braća Karamazovi“, ostavila su ogroman trag u književnosti, filozofiji i razumevanju ljudske psihologije.
Dostojevski nije o ljudskoj patnji pisao samo kao posmatrač. Njegov život bio je obeležen dramatičnim iskustvima. Uhapšen je 1849. zbog pripadnosti krugu intelektualaca koji je raspravljao o političkim i društvenim pitanjima. Osuđen je na smrt i izveden pred streljački vod, da bi mu kazna u poslednjem trenutku bila preinačena. Usledile su četiri godine teškog rada u Sibiru, a upravo su iskustva iz zatvora dodatno oblikovala njegovo interesovanje za pitanje dobra i zla u čoveku.
Možda upravo zbog svega što je video i doživeo, malo je pisaca tako uporno istraživalo granicu između dobrote i okrutnosti, ljubavi i mržnje, vere i sumnje, krivice i iskupljenja. Njegovi junaci retko su potpuno dobri ili potpuno zli – oni se lome, greše, pate, vole, mrze i pokušavaju da pronađu izlaz iz sopstvenih unutrašnjih lavirinata.
Kako prepoznati dobrog čoveka?
Mnogi veruju da se dobrota prepoznaje po učtivim rečima, lepim manirima i ispravnim postupcima. Međutim, sve to može da zavara. Čovek može naučiti kako da govori, kako da se ponaša i kakav utisak treba da ostavi na druge.
Istinska dobrota mnogo teže može da se odglumi.
Dobra osoba stvara atmosferu u kojoj drugi ne osećaju potrebu da budu na oprezu. U njenom prisustvu nema stalnog straha od osude, podsmeha ili poniženja. Ostaje osećaj topline, prihvaćenosti i sigurnosti.
Dostojevski je, međutim, skrenuo pažnju na nešto još jednostavnije – smeh.
Misao koja se vezuje za Dostojevskog nalazi se u njegovom romanu „Mladić“ („The Adolescent“), gde pripovedač razmatra koliko smeh može da otkrije čovekovu prirodu.
„Posmatrajte ga dok se smeje“
Dostojevskom se pripisuje misao koja bi se mogla prevesti ovako:
„Ako želite da zavirite u čovekovu dušu i upoznate ga, nemojte analizirati kako ćuti, govori ili plače, niti koliko ga pokreću plemenite ideje. Bolje ga posmatrajte dok se smeje. Ako se lepo smeje, dobar je čovek.“
U dužoj verziji odlomka naglašava se i da treba obratiti pažnju na sve nijanse nečijeg smeha.
U toj naizgled jednostavnoj opservaciji krije se karakteristični Dostojevski. Velike reči mogu biti pripremljene. Plemeniti stavovi mogu biti naučeni. Čak i emocije pred drugima ponekad mogu biti kontrolisane. Ali u spontanom smehu čovek makar na trenutak spušta gard.
Tada se može videti da li ga raduje tuđa sreća ili tuđa neprijatnost, da li se smeje zajedno sa ljudima ili njima, da li u njegovom humoru postoji toplina ili prikrivena zloba.
Smeh kao prozor u karakter
Smeh može da zbližava, ali može i da povredi. Može da oslobodi napetost, uteši čoveka i napravi bliskost među ljudima, ali može da postane i sredstvo podsmeha i poniženja.
Upravo zbog toga vredi obratiti pažnju ne samo na to da li se neko smeje, već i čemu se smeje.
Osoba koja uživa u tuđoj neprijatnosti, slabosti ili neuspehu svojim smehom može otkriti mnogo više nego pažljivo odabranim rečima. Nasuprot tome, topao i spontan smeh koji nikoga ne ponižava često ostavlja sasvim drugačiji utisak.
To, naravno, nije naučni test karaktera niti nepogrešiva psihološka metoda. Dostojevskijevu misao bolje je razumeti kao književno i psihološko zapažanje o trenucima u kojima čovek manje kontroliše sliku koju želi da ostavi o sebi.
Dobrota se teško glumi
Ljubaznost je poput svetlosti – ne zahteva mnogo objašnjavanja da bismo je primetili.
Pored istinski dobronamerne osobe uglavnom nemate potrebu da neprestano pazite šta ćete reći, da se dokazujete ili da strahujete da će vaša slabost kasnije biti iskorišćena protiv vas. Njeno ponašanje ne mora biti savršeno, ali iza njega ne osećate prikrivenu pretnju.
Zbog toga pri upoznavanju ljudi često obraćamo pažnju i na ono što nije izgovoreno: ton glasa, pogled, reakciju na tuđu grešku, način na koji govori o odsutnim ljudima i ponašanje prema onima od kojih nema nikakvu korist.
A posebno je zanimljivo posmatrati čoveka onda kada se iskreno nasmeje.
Dečji smeh kao simbol iskrenosti
Možda upravo zato dečji smeh toliko lako razoružava odrasle. U njemu uglavnom nema društvene kalkulacije niti potrebe da se ostavi određeni utisak. Dete se smeje jer mu je nešto smešno i raduje se jer oseća radost.
Kod odraslih stvari postaju komplikovanije. Učimo pravila ponašanja, prilagođavamo reakcije i sve bolje kontrolišemo ono što pokazujemo drugima.
Ipak, postoje trenuci kada kontrola popusti.
Smeh je jedan od njih.
Odrasli koji uspeju da sačuvaju spontanost i toplinu često ostavljaju utisak ljudi pored kojih je lako biti svoj. Njihov smeh ne traži žrtvu i ne počiva na poniženju drugoga.
Važno je i kako se osećate pored nekoga
Nije dovoljno procenjivati ljude samo na osnovu lepih reči. Ponekad je podjednako važno zapitati se kako se osećamo nakon razgovora s njima.
Da li smo spokojni ili iscrpljeni? Da li smo mogli slobodno da govorimo ili smo stalno merili svaku reč? Da li nas je neko saslušao ili je samo čekao priliku da pokaže sopstvenu nadmoć?
Jedan susret svakako nije dovoljan da se donese konačan sud o nečijem karakteru. Ali ponavljanje istog osećaja može biti razlog da obratimo više pažnje.
Dostojevski je znao da čovek nije jednostavan
Upravo je to možda najvažniji deo ove poruke.
Dostojevski nije stvarao svet u kojem se ljudi jednostavno dele na dobre i loše. Njegova književnost govori gotovo suprotno: čovek je protivrečno biće, sposobno za plemenitost i sebičnost, ljubav i okrutnost, žrtvu i izdaju.
Zato njegovo zapažanje o smehu ne treba shvatiti kao formulu pomoću koje ćemo za nekoliko sekundi „pročitati“ svakoga koga sretnemo. Ono je pre poziv da manje verujemo predstavi koju ljudi stvaraju o sebi, a više pažnje posvetimo njihovim spontanim reakcijama.
Jer karakter se često ne pokazuje onda kada čovek zna da ga posmatramo.
Pokazuje se u sitnicama: kako se ponaša prema slabijima, šta radi kada od dobrog dela nema korist, kako reaguje na tuđ uspeh, kako govori o ljudima koji nisu prisutni – i, kako je primetio Dostojevski, kako se smeje kada zaboravi da bi njegov smeh neko mogao da procenjuje.
Tekst: Svetlana Nenadović Glušac
Foto: Wikipedia/Javno vlasništvo / Magnific.com